Afera nestalih beba decenijama potresa širu javnost, a istrage koje bi dovele do razrešenja često stoje u mestu, pa je porodica prinuđena da se sama upusti u komplikovan proces prikupljanja dokaza i informacija koje bi ukazale na neki trag. Takav je slučaj i sa dvadesettrogodišnjom Sarom Gojić koja traga za rođenom sestrom.
Naime, Sara, devojka rodom iz Doboja u Republici Srpskoj, traga za svojom rođenom sestrom za koju sumnja da je oteta drugi dan po rođenju, 24. septembra 1995. godine. Ona je za Objektiv.rs podelila detalje o porođaju njene majke u GAK “Narodni front“ u Beogradu, kao i niz nepravilnosti koje su usledile nakon bebinog rođenja, koje nju i njenu porodicu navode na jasnu sumnju i verovanje da je dete živo.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ova devojka počinje svoju ispovest opisujući majčin boravak u GAK “Narodni front“ u Beogradu, kada su joj, naočigled svih prisutnih zabranili da vidi sopstveno dete i obećali da će to učiniti sutradan. Međutim, umesto bebe u naručju, majka je dobila vest da je novorođenče iznenada preminulo.
“Moja majka se za vreme prve trudnoće porodila 23.9.1995. godine u ginekološko-akušerskoj bolnici ‘Narodni front’ u Beogradu. Porođaj je protekao normalno, porodila se u 4 časa ujutru i sve je bilo u redu, beba je zaplakala na vreme. Rodila je devojčicu, s tim da su joj tada rekli da bebe nisu smeštene uz majke, već ih odvajaju na neko vreme. Majka je bila u sobi zajedno sa još pet porodilja i ceo taj prvi dan kada se porodila nije videla bebu. Tek sledećeg dana oko 10 časova ujutru majka je otišla do boksa sa još jednom porodiljom da bi videle svoju decu.
Medicinska sestra je iznela tu bebu, ona ju je videla i pitala je kada će je dobiti na dojenje. Medicinska sestra joj je saopštila da je ona prvorotka, i da će morati da sačeka dok ne dobije mleko i da se ništa ne brine, jer oni bebe prehranjuju. Takođe, spomenula joj je da će možda svoju bebu videti posle ručka“, govori Sara, objašnjavajući šta se dalje događalo tog teškog dana:
“To je bio 24.9.1995. godine. Majka se vratila u sobu da bi negde oko 11 časova došla sestra i tražila joj zdravstvenu knjižicu. Moja majka je u to vreme bila izbeglica i imala je izbeglički karton na osnovu kog se lečila u Srbiji, jer smo mi poreklom iz Republike Srpske, tačnije iz Doboja.
Zatim je oko 11:30 doktorka ušla u sobu i na najbrutalniji način saopštila mojoj majci da je njena beba preminula. Majka je počela da histeriše, da bi joj doktorka rekla da se smiri, da ovde ima još porodilja i da spakuje stvari i krene u drugu prostoriju. Potom su majku odveli u neku malu sobicu koja je imala prostora za samo jedan krevet i odmah su joj dali injekcije za koje smatram da su verovatno bili sedativi koji bi je smirili. Majka se kroz maglu seća da ju je neka medicinska sestra mazila po kosi i pričala joj kako je mlada, da će sve biti u redu i da će imati još dece“, prepričava Sara i saopštava očevu reakciju nakon što je sa poklonima došao po bebu i svoju suprugu:
“Otac je takođe taj dan došao sa poklonima, radujući se poseti bebi i ženi, ali su i njemu odmah saopštili da nešto nije u redu. Otac se naravno izgubio od ogromne količine stresa. Inače, nisu puštali roditelje na taj treći sprat gde je majka bila smeštena, ali su njega poslali u sobu. Njih dvoje su zajedno plakali. Otac je pričao sa nekim doktorom koji mu je rekao da je bebi jednostavno srce stalo, da je poplavela i da nije mogla da preživi. Takođe, rekao mu je da sve te bebe sahranjuju kremacijom u zajedničku grobnicu“, priča nam uznemirena devojka.
Naša sagovornica je objasnila niz nelogičnosti koje su usledile:
“Moji roditelji su tada bili jako mladi, mlađi od mene sad,a i danas sami sebe krive što nisu reagovali na pravi način kao što bi to danas uradili. Najpre, tražili bi da vide svoju bebu. Međutim, oni tada nisu potpisali nikakav dokument, nikakvu dokumentaciju za obdukciju, niti kremaciju.
Otac je tada molio nadležno osoblje da izvedu majku na drugi izlaz, a ne onaj gde izlaze majke sa bebama. Oni to naravno nisu učinili i majka je sve vreme plakala gledajući kako drugi nose svoje bebe kući. Posle toga, majka i otac su otišli za Sloveniju i neko vreme su živeli tamo.
Kada su napuštali bolnicu u Beogradu rekli su im da će dobiti obdukcijski nalaz koji oni uopšte nisu tražili, niti su ga potpisali. Zatim je sve to tako trajalo, i onda su ga tek nakon šest meseci dobili. Odnosno, pošto su moji neko vreme nakon toga živeli u Ljubljani, tetka je tražila taj obdukcijiski nalaz i tek nakon šest meseci od smrti bebe ga je dobila. To je bio nekakav papir na kom piše da plućne komore nisu bile razvijene i da je to razlog zbog je beba preminula. Na tom papiru ne postoji nikakav pečat, niti overa, apsolutno ništa, samo je tako neprofesionalno napisano.
Moja majka je sa tim papirom otišla kod jednog doktora u Ljubljanu koji je to pregledao, nasmejao se i rekao da to treba da se ponovi i da je obdukcijiski nalaz neozbiljan. Sve je to tako trajalo, godine su prolazile, majka i dan danas sebe okrivljuje što nije tražila da vidi bebu, jer bi je verovatno prepoznala iako je preminula“, govori Sara, koja je podelila sa nama sporni obdukcijski nalaz.
Zatim se 2015. godine dogodilo nešto što je čitavoj porodici otvorilo oči i navelo ih da tragaju za svojom ćerkom/sestrom.
“Moja majka je 2015. godine kontaktirala jedno udruženje roditelja iz Srbije i na njihovoj stranici našla uputstva kako i na koji način doći do određenih dokumentacija, odnosno kako roditelji koji sumnjaju da im je dete oteto mogu doći do neophodne dokumentacije. To su moji roditelji i učinili, i odneli su sve te zahteve na adrese u Beograd, gde su se ustanovile određene nepravilnosti”, priča nam Sara, koja trenutno živi u Beču.
Nepravilnost u vezi sa matičnim brojem i polom deteta: Beba umrla pre nego što je rođena?
“Dete je rođeno, žensko, i postoji jedinstveni matični broj. Koliko znam, taj matični broj, ne može da se da nekome ko nema ime. Moja sestra je trebalo da se zove Maja, ali roditelji nisu ni stigli da joj daju to ime. Međutim, upisan je nekakav matični broj (da bi ga iskoristili za nešto), iliti kako ga roditelji nestalih beba nazivaju – sintetički broj.
Proveravali smo taj broj u bazi podataka i on uopšte ne postoji. U izvodu iz matične knjige umrlih stoji da je muško umrlo, s tim da je upisano da je beba umrla pre nego što se rodila. Datum upisa najpre treba da bude kada je beba rođena, pa tek onda kada je umrla, međutim, u toj matičnoj knjizi je upisano prvo kada je beba umrla (jasno se vidi datum upisa, odnosno, 18. septembra 1995. godine je upisana u matičnu knjigu da je umrla, pa tek onda 23. septembra 1995. u knjigu rođenih da je rođena)“, pokazuje nam Sara evidenciju.
Gde je dete sahranjeno?
“Još jedna nepravilnost postoji na groblju. Iz JKP su nam rekli da o detetu pod prezimenom Gojić, preminulom 24. septembra 1995. godine u GAK Narodni front, ne postoje nikakvi podaci koji govore da je sahranjeno na tom groblju, gde je navodno i trebalo da bude sahranjeno“.
Propust lekara ukazuje na krađu bebe?
“Takođe, postoji još jedna nepravilnost. Doktorka je saopštila majci između 11:20 i 12 časova da je beba preminula, a u papirima stoji da je smrt nastupila u 12:30 časova. Takođe su napisali u nalazu autopsije da je prevremeno rođena beba što je apsolutno netačno, beba je rođena na vreme“, govori nam Sara.
Devojka dodaje da je čitava porodica na više načina pokušala da poveruje u priču lekara, ali da je bilo previše nelogičnosti koje su ukazivale da je beba oteta.
“Mi smo pokušali ovo zdravorazumski da opravdamo. Ja sam imala dve sestre koje su obolele od izuzetno retke progresivne bolesti. Nažalost, mlađu sestru sam izgubila 13. jula 2018. godine. Roditelji su i tada, kada joj je dijagnostifikovana bolest, kada nisu znali ni o čemu je reč, smatrali da je to možda razlog i navodne smrti prve bebe.
Međutim, genetičari u inostranstvu su nam rekli da to apsolutno nije moguće, pošto je reč o bolesti koja podrazumeva nedostatak jednog enzima zbog čega se nakupljaju razni glukozamin – sulfati, koji kada se nakupe do određene veličine pritisnu mozak i tada dete počne da zaostaje u razvoju, a simptomi počinju da se javljaju između druge i šeste godine života, što se kod mojih sestara ispoljilo tek u četvrtoj godini“, objašnjava naša sagovornica.
Sara ne prestaje da gubi nadu i veruje da će jednog dana zagrliti svoju sestru. Poslala je važan apel i molbu svim devojakama rođenim 1995. godine.
“Ja verujem da ću pronaći svoju sestru i volela bih da mi se jave sve devojke rođene 1995. godine, datum nije ni važan, jer su oni taj datum rođenja sigurno menjali. Objavila sam svoje fotografije iz mlađih dana na društvenim mrežama, kako bi neko možda prepoznao sličnost.
Objavila sam vest na tri jezika – engleskom, nemačkom, srpskom. Takođe sam uradila DNK analizu, i čekam rezultate na sajtu My heritag. Za koji mesec bi ti rezultati trebalo da stignu, to je vrlo popularan način u inostranstvu i generalno u svetu. Možda je i moja sestra uradila taj DNK i možda postoji mogućnost da se poklopi”, nada se Sara i deli iskustva drugih ljudi koji su joj se javljali kada su videli njenu objavu na Fejbsuku:
“Dosta ljudi sa sličnim problemom mi se javljalo, a u poslednjih par dana su mi se javile devojke koje su usvojene na takav način. Čak mi je jedna devojka iz Srbije rekla da njeni staratelji nisu mogli da imaju decu, da su dosta godina pokušavali, pa su došli u bolnicu i platili doktoru i kupili dete, s tim što je to tada išlo preko doktora i preko nekih viših ljudi“, završava Sara Gojić svoju ispovest.
Bez odgovora iz GAK “Narodni front”
Novinari Objektiva su kontaktirali GAK “Narodni front” u vezi sa ovim slučajem, ali na naša pitanja do objavljivanja ovog teksta nisu odgovarali.
Ukoliko mislite da imate informacije koje bi Sari pomogle da pronađe svoju sestru, potpuno anonimno joj se možete javiti na [email protected] imejl adresu.
Piše: Teodora Radivojević
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (2)
Teska tema... Nije dokazan nijedan slucaj kradje beba, takve stvari ostavljaju posledice na roditelje pa se nakon xy godina sete da je mozda kradja. Jos nekoliko psihicki poremecenih osoba iskoriscavaju takvu muku i kopaju po ranama tih porodica, zbog para naravno.
Nijedan roditelj ne treba da dozvoli da bolnica sahranjuje djecu pa makar bili i nedonoscad. Neka ga roditelji sahranjuju ukoliko je umrlo. Danas dodje sestra obavijesti majku da joj je dijete umrlo a ne dozvole joj ni da ga vidi. Jane mogu da shvatim te roditelje. Udruzite se moje dobre mame.