Pokušaću da, kroz prilično kratak tekst, opišem neke od problema kroz koje, čini mi se, sve više ljudi, a pogotovo mladih, prolazi. Smatram da je jako važno govoriti o tim temama i da nisu dovoljno zastupljene. Proces prihvatanja da uopšte imate problem ove vrste nije ni najmanje lak, ali nije nepremostiv, pogotovo ukoliko su pored vas pravi ljudi. Ja ću svojima večno biti zahvalna na svemu. Zahvaljujući nekima od njih sam svoje probleme uspela da prepoznam, a zahvaljujući nekima od njih se sa njima borim. Ljubav za sve te ljude, zauvek će ostati moji!
Ako bih zaista kompletno pisala o depresiji, anksioznosti i svim njenim vrstama, verovatno 99% vas ne bi pročitalo dalje od ove rečenice. Ljude umara da čitaju dugačke tekstove, kao što ih umaraju i ljudi koji, iz nekog razloga, stalno ili periodično, nisu okej.
Umara ih da se uključuju u tuđe probleme, budu tu za druge ljude i, eventualno, pomognu. Ljudi ne vide ili ne žele da vide, a onda kada konačno shvate – najčešće osuđuju.
“Što ne izađeš malo iz kuće”, “Tebi nikada nije dobro”, “Ne zanimaju me tvoji izgovori, moraš da izađeš sa nama”, “Hoćeš li prestati da kačiš više te patetične story-je i statuse?”, samo su neke od rečenica koje sam tokom godina borbe sa depresijom i anksioznošću čula od od ljudi koji su mi se predstavljali kao prijatelji.
I tada su, razume se, te rečenice izgovarali za moje dobro i sa željom da me “trgnu”, ne shvatajući da depresija i anksioznost uglavnom gospodare nama, a ne mi njima. Pitanje koje se postavlja jeste: zar iko ima pravo da bude toliko grub prema vama?
Mnogi od nas su, kako ne bi slušali kritike najbližih, društva i generalno okoline, jer kako bi neko ko se psihički ne oseća dobro mogao da bude dobar prijatelj, ili dobar zaposleni, skloni tome da sreću fejkuju preko društvenih mreža. Mnogi to rade iz nehata, nesvesni onoga što im se zapravo događa. Sa depresijom se borim od svojih tinejdžerskih dana. Tada ništa nije toliko sumnjivo, upravo zato što ste tinejdžer, pa se promene raspoloženja podrazumevaju, a neustajanje iz kreveta roditelji najčešće pripisuju lenjosti i nemanju želje za učenjem. Velika greška.
Sa njom sam se, kao malo ozbiljnijim oblikom, pozdravila pre dosta godina. Čvrsto rešivši da ću ja biti ta koja odlučuje i upravlja svojim životom, a ne bilo ko drugi, elegantno sam joj otvorila vrata i ispratila je iz svog života, kako bih mogla da poradim na nanetoj šteti.
I jesam radila, uverena da se više nikada nećemo sresti. I nismo, makar ne neki duži period, sve do pre nekoliko godina kada sam zbog zdravstvenih problema malo duže zadržana u bolnici. Nakon poveće količine izvađene krvi, mnogobrojnih analiza i mog delimično završenog medicinskog fakulteta, bivam otpuštena bez dijagnoze i upućena na određene specijaliste. Koliko nisu uspeli da mi postave dijagnozu u bolnici za čitavih mesec i po dana, toliko su ovi “specijalisti” uspeli. Svaki za sebe.
U jednom trenutku rezultati krvi ne bivaju ni najmanje dobri. Ma koliko se doktorka ustručavala da kaže, već uveliko sam znala šta znači kada hematolog krene nervozno da kopa po papirima i kuca mašeći svako drugo slovo.
Tog dana sam, posle mnogo godina, prvi put ponovo legla u krevet i nisam ustala narednih nekoliko nedelja. Nakon skoro mesec dana, odbačena je svaka sumnja da ću morati da otpočnem borbu sa jednom od najtežih bolesti.
Za tih mesec dana depresija je ponovo zakucala na moja vrata, proliveno je previše suza, neprospavano je mnogo noći, preskočena je svadba jedne od tadašnjih najboljih drugarica i izbačeno je podosta lepih fotki na Instagramu. Nisam želela da iko pomisli da nešto toliko nije u redu, a bilo mi je lakše i da se drugarica naljuti na mene što joj nisam došla na venčanje, nego da ga preplače. Nakon tog poslednjeg izveštaja odlučila sam da ću kod lekara ponovo otići samo i ako mi bude neophodan antibiotik.
Tako bi verovatno i bilo da mi se imunitet, usled ogromne količine stresa, nije sveo na jedva postojeći, te sam ponovo svako malo počela da bivam bolesna, s tim što je ovoga puta sve bilo praćeno teškim podrhtavanjem celog tela, hroničnom insomnijom i još nekim stvarima. Osim što sam pokupila neke viruse, “pokupila sam” i anksioznost. Prepoznali su je moji prijatelji i maltene mi ispisali kliničku sliku iste. Bila sam ubeđena da greše, a onda su podrhtavanja, insomnije i neke prilično loše misli počele da bivaju sve češće.
Uzela sam nekoliko knjiga, počela da proučavam i suočila se sa činjenicom da patim od jednog oblika anksioznosti. I to već neko vreme traje. Zato služe lekari i lekovi. I nije sramota. Veća je sramota dozvoliti sebi da propadate i polako se gasite, a da niste ni pokušali bilo šta da uradite.
Meni se to nedavno zamalo dogodilo. Umorna od silnih borbi i stečenih ožiljaka, želela sam samo sve da prespavam. Nisam, jer imam nekolicinu i više nego dobrih prijatelja koji mi to ne dozvoljavaju. Doslovno, jer ukoliko se ne javim na telefon, zvone na interfon do besvesti. I hvala im na tome. Jedan od njih je razlog i zbog čega vam sve ovo pišem.
Tek nakon što upoznate tako neke ljude, shvatite da su svi oni prethodni “Hoćeš li prestati da kačiš te patetične story-je”, zapravo, samo bili deo vašeg sazrevanja i suočavanja sa situacijom.
Neko sam ko je u određenom periodu života mogao da kaže da ima sasvim dovoljno da mu bude okej u životu. Završenu školu, poslove, “stabilan” život.
Neko sam ko se više puta odazvao na pozive za proslave, rođendane, eventove, ili fotkanja i, nakon povratka kući, prolio milion i jednu suzu. Do te mere da mi je lice bilo kompletno umazano šminkom koja je izgledala savršeno, a neretko su se niz obraze slivale i prethodno nanešene šljokice, jer, zaboga, morala sam izgledati glamurozno i srećno, iako to nisam bila. Valjda su zato i te suze izgledale kao da plačem šljokice, a ne vodu. Imala sam sve i nisam imala ništa. Tako izgleda deo unutrašnje borbe sa samim sobom i ona druga strana života koja počinje kada se skloni i poslednji foto-aparat i ugasi svetlo.
Neko sam ko neće ćutati o tome.
Piše: Zina Al Sattaf
Komentari (2)
Ostavi komentar
Dva ogledala!
Dva ogledala…