Moj život u karantinu, dan 11.

Da mi je samo neko pričao pre samo mesec dana kako ću ostati u četiri zida i biti srećna što mogu da promolim nos preko terase, rekla bih da je baš gledao loše filmove. One, sa hiljadu puta viđenim scenarijom i fatalnim krajem. Možeš misliti, pandemija nekog nepoznatog virusa koja kosi ljude po ulicama i opasno je ugrožena ljudska civilizacija. Sada smo se svi uverili da život piše scenarije za horor filmove. Jedina razlika je što kraj ne sme da bude kao u lošoj produkciji.

Karantin sam “zaradila”, zbog puta, od samo jednog dana, do Soluna. To je još bilo pre zatvaranja granica, kada se činilo da je Kina mnogo daleko. Postalo mi je jasno da je đavo odneo šalu na ulasku u Solun. Ovaj grad, koji je neverovatno živ i temperamentan 24 sata, ovoga puta bio je nem. Na ulasku, neverovatna slika – prodavnice auto delova sa katancima na vratima, retkim automobilima na ulicama, nigde žive duše, atmosfera kaubojske varošice u prašnjavom Teksasu. Svi restorani i kafei pod ključem, na izlozima malog broja otvorenih radnji cipela i tekstila, natpisi- sniženja 70 odsto. I mala digresija, ne odolim,  uđem u samostalnu radnju kožnih tašni. Mladić prepliće vrpcu. Kažem mu da su modeli kao u najskupljim francuskim brendiranim radnjama. Široki osmeh zahvalnosti uz rečenicu: “Hvala puno. Znači mi. Odakle ste?”. Odgovaram, iz Srbije. Ponovo širok osmeh uz : “Znao sam”.

Život je bio uobičajen samo na šetalištu pored mora. Tu se imitirala donedavna svakodnevnica- vožnja električnim trotinetima, šetnja sa psima i gledanje u more. Kratko je trajalo, do zalaska sunca i informacije da je prvi život u Solunu izgubljen usred koronavirusa. Brz povratak u zemlju, prelazak naše granice i rešenje o izolaciji od dve nedelje. I evo mene u karantinu.

 

Prvi dan još je bio zabavan, zamisli situaciju neko ti pokloni da radiš od kuće, kao američke besposlene mame koje su ceo dan u pidžami. I tako spremaju jutarnje palačinke, usisavaju, i imaju taj luskuz da se zanesu i u kućnim papučama odvedu dete do škole. Skoro sve osim izlaska. I još nečeg važnog, radno mesto sada ti je kod kuće. A to ne kapira pas koji stalno njuškom bode u nogu jer bi nešto hteo, deca koja opsedaju pitanjem, a šta je danas za ručak, hrpa veša koja ti sada bode oči, jer kada si u ofisu, daleko si od zvuka mašine i podsećanja – peglanje, peglanje. U celoj toj frci, ON, moj životni i putni saputnik, kao stena. Kasnije će se ispostaviti, pet dana. Zalepio se za dvosed i lap top i čovek ne progovara. Kakav karakter, kakva čelična volja, zaključujem da je to posledica služenja vojnog roka i sada razumem priče tih generacija, na temu, nemate pojma šta je…

Moja čelična volja pukla je treći dan, kada sam shvatila da karantin podrazumeva, osim nema šetnje psa i nema odlaska u nabavku i na pijacu. To je već ozbiljna stvar. To su morale da urade one, naše devojke, primerne u svakom smislu, osim što su nespremne za život. To smo se uverili baš u karantinu. Njihov odlazak na pijacu pao im je teže od snalaženja na Hitrou. Posle detaljnih uputstava koje ulice vode do tog neverovatnog mesta, i detaljnih opisa puta između tezgi i tete u zgradi koja prodaje piliće, zvale su nas nekoliko puta sa daljim pitanjima. Očigledno da nisam dobar navigator kao “mooveit” aplikacija, sa kojom su srasle, čini mi se od rođenja.

 

 

Sramota me je da ponovim njihova pitanja i konstatacije. Bože hvala ti što nisu rođene u vreme bez mobilnih telefona. Do pijace nikada ne bi došle, a mi bismo umrli od gladi u izolaciji. Već vidim vest na svim portalima koji obožavaju senzacije: “U vreme korone umrli od gladi u centru Beograda”. Ali ono što me je zatim ceo dan proganjalo u naših N zidova jeste – kada sam to pogrešila? Da li onda što sam čekala da imaju više od tri godine da krenu u vrtić, ili onda što nisam htela da im dosađujem vođenjem po svadbama i slavama, ili možda što im nisam uvalila tu istu peglu pre ulaska u pubertet i predupredila mladalački bunt milenijaša pod parolom pusti me da se smaram. Dakle trećeg dana samoispitivanje o životnim greškama, smislu svega i preispitivanju, a šta dalje.

Od petog dana kreće teška komunikacija sa spoljnjim svetom, koji očigledno ne kapira stanje psihe u prostoru sa smanjenim kiseonikom i činjenicom da smo svi na gomili, bez bilo kakve mogućnosti da pobegnemo na izvesno vreme. Da ne preterujem, do snega mogla sam da čupkam travu iz saksija na terasi i da pobedonosno zatvorim vrata od hodnika i napravim barikadu prema ostatku stana. Uz to, u svakom trenutku moja podvojena borba da sam teška nezahvalnica jer smo svi dobro, tu pod istim krovom, što je u ovom trenutku najvažnije.

Najteže je što ti niko ne dolazi, čak ni ne zvoni na vrata. Kada se to ipak desilo, deveti dan u osam uveče, svi smo poskočili. Dotrčali do vrata, a pas je iskoristio momenat da istrči do ulaznih vrata. Onako veliki sa prodornim lavežom zalepio je policajca za staklo. On je došao u redovan obilazak da proveri da li poštujemo izrečene mere karantina. Posle kratkog razgovora na pristojnoj, preporučenoj razdaljini od dva metra, rekla sam da samo obavezno upiše da mi imamo ”samo” dve nedelje izolacije, da ne pobrkaju sa onima od 28 dana. Samo se nasmejao… Tek kasnije mi je bilo jasno. Šta ako posle individualne izolacije uđemo u kolektivnu… A onda poput munje kroz glavu prolaze mi podaci – skoro pola miliona zaraženih koronavirusomu svetu, u Italiji i dalje kritično, Španija na drugom mestu po broju zaraženih, guverner Njujorka razmišlja da zatvori grad na devet meseci, nema mesta za odlaganje kovčega, ledena dvorana pretvorena u mrtvačnicu. Treba li još? Sedi kod kuće i budi srećna što štitiš svoje prijatelje i poznanike. U ovom momentu to je najmanje što možeš da učiniš. Kada me uhvati kriza stavim sunčane naočare (na žalost nisu ružičaste, kada sve prođe kupiću jedne) i razmišljam kako ću dan posle ući u auto i vozićemo se ceo dan- po Fruškoj gori, a možda i dalje, sve do Zlatibora. Do tada pokušavam da se setim kakva je razlika u ukusu vijetnamske supe po bo i po ga, zbog čega su kanole na Siciliji najbolje, da li je lula Hemingveja na njegovom radnom stolu i kakvi su mirisi Provanse u proleće. I kada je proleće u pitanju, podržavam predlog ljudi sa društvenih mreža da ukinemo mart. Izvinite svi vi koji ste rođeni baš tog meseca, ali nekako smo mi posvađani sa ovim delom godine. Ukoliko bismo ga izbrisali sa kalendara, možda bismo zaustavili zlu kob poslednjih zimskih dana.