Imao sam 12 godina i naravno da pamtim njegovu “Božju ruku”, kojom je namagarčio sudiju, Engleze i ceo svet na Mundijalu u Meksiku davne 1986. godine. Ima li onih koji ne znaju o čemu pričam? Ne verujem, ali evo “nacrtaću”:
Gaučos Valdano je pokušao da centrira, a engleski fudbaler Stiv Hodž, u želji da izbaci “fudbal” što dalje od gola, ni dan danas ne zna kako, napenalio je usred kaznenog prostora. Na nju su išli Maradona sa svojih “metar i žilet” i Piter Šilton. Bio je niži od engleskog golmana za celih 20 santimetara i za njega nije bilo druge: Argentinac je pesnicom udario loptu i poslao u mrežu. Gol!
Kakav prevarant!
Čekajte, igrao se 51. minut nije kraj.
Nikada neću zaboraviti ni njegov gol veka (zvanično proglašen 2002. prim. aut.), koji je postigao na ISTOJ UTAKMICI samo četiri minuta kasnije, kada je primio loptu na svojoj polovini, a onda nanizao jednog po jednog igrača Albiona. Doveo je do ludila Berdslija, Rida, Fenvika, i dvaput Bačera, izblamirao ih za ceo život i još jedanput, u samo 240 sekundi, zadrmao globus.
Kralj! Bog!
Golman Šilton bio je poslednja žrtva. Ponovo. Izvadio je drugi put loptu iz mreže i na kraju su se Argentinci plasirali u četvrtfinale Svetskog prvenstva. Lineker je samo uspeo da postigne onaj, kako ga ono beše zovu utešni gol, ali teško da je posle tih 2:1 na stadionu “Asteka” u Meksiko Sitiju pred 114.580 gledalaca ucveljene Ostrvljane bilo šta moglo da uteši…
Izjava koja je usledila na kraju istorijske utakmice tek je sve šokirala:
– Čekao sam da me igrači zagrle, ali oni to nisu uradili. Tada sam im rekao da me zagrle ili arbitar neće priznati gol – rekao je Maradona i ladno rekao da je pogodak postignut uz pomoć njegove glave i Božje ruke!
Dakle, prevarant i bog, istovremeno, za četiri minuta, to je mogao da bude samo on, jedan jedini “El Pibe”. Neponovljivi Dijego Armando Maradona. Nema ga više. Fudbalski svet izgubio je najvećeg svih vremena. Najluđeg ikada. Koliko je imao vrlina, onaj gore mu je dao isti broj mana, ali to ga nije sputalo, usporilo, a najmanje umorilo na putu ka neprikosnovenom broju 1 planetarnog fudbala.
Životne minuse ostavićemo ovog puta po strani…
Hteo bih sada da se vratim 30 godina unazad. Iako sam odgledao dosta utakmica na kojima je igrao, a jednu uživo u Napulju, na stadionu koji bi trebalo da ponese upravo njegovo ime, ona u četvrtfinalu Mundijala u Italiji, četiri godine od “igrarije” sa Englezima ostala mi je najemotivnija.
Vruće leto, pakleni dan u Beogradu i Veroni…
“Stojković, Stojkoviiiić, goooooooooool”, urlali smo svi ispred TV sa komentatorom Đurkovićem, dok je Piksi, lomio kičmu Zubizareti i urnisao moćne Špance…
Izbacili smo “furiju”! Za polufinale Svetskog prvenstva igraćemo protiv Dijegove Argentine!
Firenca, 30. juni 1990. Nova fešta, novi spektakl na, za mene, i danas najdražem Mundijalu u životu. “Žabarsko” tle, naši fudbaleri (još malo svi naši, jer se država ubrzo raskomadala) na vrhuncu, svaka utakmica priča za sebe. Piksi, Dejo Genije, Sušić, Zlatko Vujović, Prosinečki, Pančev… Igračine. Selektor legendarni “Švaba” Osim.
E, hajde sad igračine, pokažite se protiv velikog. Najvećeg.
Kamera se i pre meča bukvalno “hranila” Maradonom, a ono što mi je zapalo za oko, tokom zagrevanja bila je njegova u pravom smislu reči sprdnja sa loptom. Dok su zemljaci Kaniđa, Troljo, Buručaga i ostali radili vežbe zagrevanja, El Pibe je opušteno pimplao loptu, i pozirao celom svetu. Kao da je hteo da kaže “Baš me briga za sve, ja ću da se igram”.
To je kasnije u intervjuima potvrdio i Dragan Stojković,
“Impresivno je bilo i gledati ga. Zagrevao se sa otvorenim kopačkama. Pertle su mu bile odvezane, toga se dobro sećam” govorio je Piksi koji je na Čizmi, te 1990. uz Maradonu i Lotara bio jedan od najboljih fudbalera.
Na toj utakmici Jugoslavija je razbila svetskog prvaka, i Maradonu, ali nije dala gol. Penali su bili kobni.
Kako sam samo i “ćaleta i kevu” švajcarskom sudiji Retlisbergeru koji je drugim žutim kartonom, najurio sa terena Šabanadžovića već posle pola sata igre. “Šaban” je igrao flastera na Dijegu i bilo je ono: lopta može da prođe, ali Maradona ne. To ga je koštalo crvenog, ali srećom ne i nas, Argentina nam u 120 minuta nije dala gol.
Nije slavni Argentinac bio “u vinklu”, i posle isključenja verne senke Šabanadžovića bio je dobro pokriven, ipak i u takvom izdanju moglo se videti da je najveći. Lucidni potezi, svojstveni samo njemu, ipak nisu doneli prednost “gaučosima”.
Na krilima bajkovitih produžetaka i izbacivanja Španije, “plavi” su odigrali još jedan vrhunski meč. Maradona je mogao samo da gleda, nije nam mogao ništa: volej Jozića, šansu Prosinečkog, pa priliku Sušića. Video je i strašne šanse Savićevića koje mu je spakovao Piksi Stojković.
Novi produžeci, pa prokleti penali. U glavi mi još odzvanja zvuk prečke, posle Piksijevog šuta. Maradona nam i dalje nije mogao ništa, Tomislav Ivković ga je pročitao sa bele tačke.
Rekao je Tomica Dijegu da će mu skinuti šut sa kreča i – uradio je to. Drugi put. Prethodno je Argentincu uzeo 100 dolara na opkladi, kada mu je odbranio jedanaesterac na meču Napoli – Sporting godinu dana ranije.
Savićević i Prosinečki bum, tamo gde treba, Troljo je pogodio stativu, ali na kraju promašaji Brnovića i Hadžibegića uveli su nas u tugu.
To je bio dan kada nam na “Komunaleu” u Firenci veliki Dijego Armando Maradona nije mogao ništa, a Argentina se, nekako, ipak, provukla do polufinala Mundijala u Italiji, a kasnije u velikom finalu izgubila od Zapadne Nemačke 1:0.
I to je bio El Pibe!
Adios, Diego!
Pamtićemo te po autentičnim genijalnostima, koje na terenu niko osim tebe nije mogao da radi.
Zauvek ćeš biti upisan u fudbalskoj istoriji kao najveći od najvećih.
Sve ono loše, ovog trenutka ćemo da zaboravimo.
Piše: Vuk Žarić
Komentari (0)
Ostavi komentar