Prokleta korona. Kosi po svetu, gasi živote, kada će ta pošast više da nestane? Ništa nije kao pre, a mi samo želimo da se vratimo u normalu i vremena u kojima smo uživali u bezbrižnim šetnjama, ispijanju kafe, odlasku na posao, u prodavnicu, bioskop, na stadion… Bez maske. Bez straha da ćemo da zakačimo smrtonosni virus koji je zarazio celu planetu.
Ja bih, kada sve ovo prođe, ponovo i da putujem. Privatno sa porodicom ili poslovno, leti ili zimi, sasvim svejedno. I brzo da zaboravim 2020. koroničnu, u kojoj nigde nisam mogao da mrdnem. Čak ni za vreme godišnjeg odmora. Ada Bojana, Rodos, letovanje u Egiptu, ma svejedno, lako bih sa svojima odlučio gde i kada, što ove godine, u celoj odvratnoj horor priči i ratu sa virusom nije bilo realno.
Zato ću sada, u inat koroni da se prisetim jednog nezaboravnog dana na odmoru u Hurgadi. Neka ovi redovi budu i svojevrstan beg od užasa koji nas okružuje skoro celu godinu, u nadi da ćemo brzo svi ponovo, avionima, automobilima, vozovima, kako god, da pičimo “tamo negde” i zaboravimo strašne pandemijske dane.
Idemoooo, prevalićemo nešto manje od 3500 kilometara, od Beograda do Hurgade, prvo ćemo malo da se sunčamo i kupamo, a onda vas vodim u pustinju.
Hajde, uživajte. Makar na kratko.
Hoćete da trčite po sitnom pesku i na trenutak postanete pravi afrički maratonac? Želite, možda, da se infiltrirate među beduine? Posle toga da se upoznate sa kamilama i, onako prijateljski zajašete? Nema vam druge, nego pravac pustinja, baš kao ja, koji sam tada iz primorske Hurgade zaronio 45 kilometara u afrički kontinent.
– Marame oko glave su poželjne, baš kao i lagana košulja sa dugim rukavima i pantalone, jer tamo kad pripeče… Uostalom, videćete. Dobra vest je da će vode, flaširane, naravno, biti u izobilju i da su gepeci već natovareni, tako da nam fatamorgana neće praviti zazubice – tako je dan ranije vodič Zoki pripremao “na pakao” grupu iz Srbije, hrabre avanturiste koji su želeli da osete čari pustinjskog života. Sutradan svi smo se pojavili u autfitu “a la Mubarak”. I muško i žensko bilo je zabrađeno arapskim maramama i konvoj od desetak vozila je krenuo.
– Što nam neko nije rekao da je poželjno da bubrege ostavimo u hotelu, jer ćemo posle ovakvog truckanja da ostanemo bez njih. Majstoreeeee, polako bre, zaobiđi neki kamen – grmeo je Miša, Novosađanin iz džipa broj deset. – Eto, ni pustinja nije ono što je bila. Kakve su, bre, ovo stene – nije mogao da se načudi…
Odmah po dolasku, saopšteno nam je da je temperatura blizu 50 stepeni, a meštani-beduini dobrodošlicu su nam poželeli toplim čajem. Usledio je intermeco u debeloj `ladovini uz skromni ručaki, u tamošnjem stilu, lepinje, koje više podsećaju na somune i sjajni sir za mazanje.
– Beduinska sela su kao neka vrsta komuna i svaka je zadužena za ponešto. Jedna na primer za hranu, a druga za vodu (kamile ih vode do – vode), treća, pak za lekove i onda sledi razmena. Tako to ovde funkcioniše – objasnio nam je vodič pre nego što smo kročili u jednu beduinsku kuću.
“Karton siti” u srcu pustinje
Ispred kuće sedela je “gazdarica”, zabrađena žena koja nije imala ništa protiv gostiju. A kuća, preslikana iz nekog srpskog “karton sitija”, doduše u “trska stilu”. Zidovi, samo što se ne sruše, dnevna soba puna marama, frotira, toalet koji podseća na poljsku klonju.
– Oni su navikli na ovakav život i ne bi ga menjali nizašta na svetu. Pustinja je njihov Menhetn, ove trščane čatrlje su im, kao nekome apartman sa pet zvezdica – zadihano će vodiči.
Domaćice “pogaču”, verovali ili ne, mese i peku na kamilinoj balegi. Jedu je svi, a probali smo i mi i – ostali živi. Ukus, kao najobičniji somun. Stariji možda i nisu zainteresovani za bolji život, ali klinci… Gladni, musavi i prljavi, za tren oka su nas spopali kad smo počeli da im poklanjamo hranu i slatkiše. Sendviči, čokoladice i keks, za tren oka su završili u njihovim, narandžastim od prašine šakama, a “plazma” keksom se, bogami, počastila i jedna mama. Afrika, brale…
Usledilo je jahanje jednogrbih kamila, koje nimalo nije lako, kao što se na prvi pogled čini. Na životinju, najboljeg čovekovog prijatelja u pustinji, penje se uz pomoć beduina, dok je ona u sedećem položaju, Problem nastaje kada se uspne na prednje noge, a vi, ukoliko se dobro ne držite za drveni deo ispred vas, lako možete da završite na sopstvenoj zadnjici. Prilikom spuštanja je obrfnuto. Upravo iz tog razloga bilo je mnogo onih, koji nisu smeli da se “provozaju”.
Ko ne jaše poji kamile
– E, sad ide ono najslađe. Nisam imala hrabrosti da ih jašem, ali zato nije nikakva frka da ih malo nahranim i napojim – dočekala je svojih pet minuta Ana iz Beograda i prvo jednoj “tutnula” malo domaće lepinje, a zatim i flašicu vode, koju je kamila prihvatila sa zadovoljstvom i “navrnula” kao pravi Šumadinac.
Deo izleta je i vožnja kvadro motora po pustinji i to po najjačem suncu, Pre starta birate u koju ćete grupu, bržu ili sporiju i vožnja traje oko sat vremena. Savet, a foru smo kupili tek negde pre kraj vožnje, od tamošnjih “instruktora”: Trudite se da kad nalećete na kamen ili sitnu stenu obavezno ustajete, jer ćete lakše podneti truckanje koje je luđe nego u pravom džipu.
Na kraju, odmah posle zalaska sunca, koje ćete posmatrati u srcu nedođije, pardon pustinje domaćini će vam prirediti nezaboravnu večeru, tačnije, pravu, pravcatu gozbu, protkanu egipatskim folklorom. Za vas će se uvijati trbušna plesačica, koja je tu noć zaradila svaku funtu (egipatska moneta prim. aut.), zabavljati čovek koji se dobrih pola sata i duže vrti oko sopstvene ose (ne zavrti mu se u glavi) i raspameti tamošnji Spartak, koji glavom zakucava ekser u sto i guta ognjene mačeve.
U povratku na more dobrih pola sata gledaćete u mrklom mraku nebo prošarano milionima zvezda i pokušati neku da dohvatite.
Piše: Vuk Žarić
Komentari (0)
Ostavi komentar