“E, ćale, da te pitam nešto”, pade mi na pamet jednog dana simpa priča sa ocem u glavnoj ulozi, koju sam čuo negde “pre nove ere”, sećam se samo da sam još išao u “Drinku”.
Naravno da nisam ni sačekao da kaže “Ajde”, već sam odmah pucao:
“Slušaj, da li je trač ili istina da kad sam se rodio, i kad ti je tašta saopštila `Čestitam zete, ćerka`, da si se radovao, ali ne baš, baš onako, mislim bombastično, a kada ti je rekla da se šali, da je sin, tek onda si poludeo od sreće?”
“Otkud ti to”, odgovori tata kao iz topa i obojica popadosmo od smeha.
Naravno da je sve bilo zezanje, ali jeste živa istina da je pokojna baba tog vrelog 2. avgusta, pre 46 godina htela da se našali sa zetom i da se ne lažemo, obe reakcije bile su eksplozivne, jer njemu je, a to bi, valjda trebalo da bude normalno, najvažnije bilo samo da mu dete bude živo i zdravo.
Sve drugo je balkanština. Ma, budalaština.
Kažem, valjda i trebalo bi, jer znam brdo roditelja (muškog dela, većinom), koji su posle, recimo devojčice ili dve, “pojurili” sina, ali… uglavnom bi dobili i treću princezicu.
Ima i onih, znate, koji ne jure sinove…
Mnogo godina kasnije, jedan od odlazaka supruge kod ginekologa ostaće mi zauvek urezan u sećanje, kao i taj čuveni dan, kada se rodila ONA, ali polako. Idem redom.
Dakle, taj ultrazvuk, na kome se vidi jedan novi život i reči doktorke Olje… “Evo kako kuca srculence, a evo ovde vidite da li je devojčica ili dečak. Nema “pišu”, znači…”
O, bože, stiže, dakle, tatina naslednica!
Naravno, ponoviću staru narodnu, samo neka je živo i zdravo, ali znamo svi da su devojčice umiljatije, malko ili malo više vezane za tatu i mamu (okej, tatu, ali mame znaju da sve velike tajne, ipak prvo podele sa njima)…
Mi dečkići smo, nekako “jebivetri”, daleko od toga da nismo vezani za roditelje, ali opet, grublji smo, kao da malo više gledamo sebe, na kraju krajeva i kasnije, kad se odraste, kad dođu na red ženidbe, udaje, ćerke su uvek, iako odu, više uz očeve i majke. Mislim da se slažete sa mnom.
To, naravno ne znači da su sinovi ne daj bože loši ili imaju manje emocija…
Stigao je i legendarni 4. septembar 2013, najveći dan u mom životu. Supruga je donela na svet Mašu i od tada više ništa nije isto. Lepše je, ružičastije, i jasno, detinjastije.
Ćera, `ej bre!
Od kolevke, preko vrtića, najslađih na svetu rođendana sa drugarima i drugaricama, stigli smo i do škole. Uživa leti i zimi na morima i planinama. Uživaće i dalje.
Ona je moj svet, ona caruje mojim životom.
Njeno, “ali tataaaa”, ma koliko ljut bio zbog nečega što je uradila u milisekundi me razoruža. Kada me zagrli i poljubi, nema tu šta, ceo svet je moj! To je ta specifična relacija između tate i ćerkice.
Raste kao iz vode, a vreme leti. Naravno da sam već počeo da se pitam i da razmišljam šta će biti kada dođe do tinejdž doba, kada se pojave prve ljubavi, kada se definitivno “otkači” od mene i mame?
Upravo zbog tog tata-ćera odnosa često se u poslednje vreme zapitam da li ću postati ćale kao Nikola Kojo u filmu “Mi nismo anđeli 2”.
Mislim da su retki oni koji nisu odgledali sva tri dela ovog filma, ali za one koji nisu ukratko:
U drugom delu priče, Nikola je i dalje beogradski mangup koji juri ribe, ali sada ima i 15 – godišnju ćerku Sofiju (Mirka Vasiljević). Ćale upada u probleme kada mama sa drugaricom odlazi na nedelju dana u Rim, a on mora sam da brine o mezimici. Frci nema kraja kad počnu da je “jure” klinci i udvaraju joj se, a on, iz ugla jednog frajera, znajući šta je i sam radio, čini sve kako bi ih oterao od nje. Nema čime se sve ne služi.
E tako. Iskreno se nadam da neću postati tata Nikola iz čuvenog filma…
Nedavno, u priči na ovu temu jedna koleginica mi je rekla:
– I moj tata je govorio da ako mu prvo dete ne bude sin, svejedno mu je. I prvo se rodim ja, ali ja mislim da sestru i mene sad voli više nego 10 sinova!
Isto! Potpisujem reči Tanjinog oca. Imam samo Mašu trenutno, dakle, jedinica je, ali i samog sebe sam milion puta uhvatio u sličnom razmišljanju. U mom slučaju, ne bih je menjao za 10 sinova.
Kakve, bre, mačo i balkanske varijante tipa da je samo sinčina naslednik i te fore. Gluposti. Ordinarne.
Na kraju, dečak ili devojčica, potpuno je svejedno, samo činjenica je: ONE baš umeju tatama da uđu u krv.
Piše: Vuk Žarić
Komentari (0)
Ostavi komentar