Da li se i vama čini da vreme leti? Sumanuti životni tempo nas gazi, imam utisak kao da sam na traci za trčanje, brzina naštelovana na maksimum, pa ko preživi pričaće. Omatori se, bre, dok kažeš keks.
Poštedeću vas odgovora, garantujem da razmišljate kao i ja, iako sam, odmah da se razumemo još daleko od zime svog bitisanja. Brojim tu “četres` i neku”, pa često uskočim u vremeplov uspomena koji me vrati u neke slatke godine.
Kontam nešto ovih dana, pa majku mu, ti fudbaleri, eto nedavno, ponovo su nas ubili u pojam, Imali su zicer za plasman na Evropsko prvenstvo, ispali nasred Marakane od Škotske, i razmileše se onako kud koji, svako u svom pravcu, u klubove, za koje ginu, jer tamo, zarađujuju masnu kintu.
Realno, da su se samo malo, ili malo više potrudili, nisu morali da se vraćaju kao ne daj bože sa neke sahrane, mogli su kao nekada, evo recimo Deki, danas trener Zvezde, pa Savo, do juče strateg Partizana, Krle, selektor naš na Mundijalu u Rusiji, da naprave neku žurku o kojoj se i danas priča, kao što su oktobra 2005. pomenuta trojica i ostali reprezentativci, pošto su overili plasman na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj.
Tadašnja Srbija i Crna Gora, koju je vodio letos preminuli Ilija Petković, legenda, prošetala se kroz kvalifikacije sa samo jednim primljenim golom trijumfalno, ispred Španije koju smo poslali u baraž. Tada još “plavi” mislima su već bili u Gelzenkirhenu, Minhenu… Tamo se nisu baš dobro proveli, ali to je tema za drugu diskusiju.
Kežman je na Marakani, u poslednjoj utakmici golom “precrtao” Bosnu i Hercegovinu, pobedili smo 1:0 i veliko slavlje je moglo da počne.
Obično šampionski, ovog puta mundijalski bus krenuo je iz Ljutice Bogdana ka centru Beograda praćen hiljadama oduševljenih navijača, koji su klicali svojim junacima. Samo pazite, ONI SU TO ZASLUŽILI, kao i veliku žurku koju su organizovali, sa sve Cecom Ražnatović, kao zvezdom večeri.
Bio sam sa njima, a o atmosferi iz poznatog beogradskog kluba izveštavao sam za list “Sport”.
Priča teče ovako:
Jedno sasvim obično veče u “Stupici”… Opuštena atmosfera, uobičajena “ekipa” trošila je još jednu noć u elitnom prestoničkom klubu, Mirno, tiho, sve do sat i kusur po ponoći dok se nisu pojavili ONI.
– Evo ih stižu – povika ispred ulaza neko iz društva, koje je očigledno na vreme ukapiralo gde će plavi da naprave žurku posle čudesne utakmice na Marakani i fešte na Trgu.
“Napoleon” Ilija Petković, a zatim jedan za drugim, ušetali su Nađ, Koroman, Milošević, Žigić, koji je, pre nego što je kročio na “crveni tepih” morao da se pozabavi davanjem autograma.
– Žigo, ti si naš idol. Potpiši se… i bukvalno, fanovi su molili očigledno novog miljenika nacije. Žigić je bez pogovora, strpljivo, parafirao.
Heroji naroda, samo na trenutak ostali su u drugom planu, kada se iz “mraka” , u pratnji “sekjuritija” pojavila Ceca. Minut, dva kasnije stigla je i Romana s pratnjom, Džej, Mile Kitić i žurka je mogla da počne.
Ne još… Ne bez njih dvojice. Mladenović i Kovačević kasne.
“Pa, gde ste” – peckaju Kežman i Stanković, koji su, očigledno, došli na vreme ne bi li zauzeli što bolja mesta. Gavrančić je sa suprugom izabrao sto sa najboljim pogledom. Ulazi i Ljuboja, pa Basta, Dudić, Luković..
E, žurka tek sad može da počne. Kako je unutra? Dok ne uđem, pojma nemam. Susret pred vratima sa momcima iz obezbeđenja.
“Može, ali bez fotoaparata”.
Nema problema, unutra sam.
Hajde malo da dočaram atmosferu, koja staje u jednu reč: LUDNICA. Čaše su visoko podignute. Toči se “Čivas”, uživa u “Amstelu”, Hajnekenu”…
Mikrofon je jasno, u Cecinim rukama, trešti “Stupica” čuje se “Beograd”, “Kukavica”, 39 sa dva”… Posle nekoliko otpevanih hitova poručila je Miloševiću i ekipi za stolom:
– Momci, za ovo mi dugujete svaki po 100.000 evra!
Plavi su to prihvatili, pa je određen i rok isplate. Kad se vrate iz Nemačke, sa krunom svetskog prvaka.
U štimung se uklopila i mlađa glumačka garda predvođena Gordanom Kičićem i Marijom Karan.
Temperatura raste. Cecu “menja” Mladen Krstajić i – vrhunac.
– Dečko, pa ti bi lovu namlatio i bez trčanja za loptom – pola u šali, a bogami i u zbilji će kapiten Savo, koji nije izdržao. Hteo čovek da pokaže kako je i on dobar vokal.
Uspeo je.
Sitni sati… Zora je blizu. Iznenađenje. Naravno, neizbežni trubači. Direktno iz Guče, pravac Beograd, “Stupica”. Da uveličaju plavo veselje. Zvuk pleh orkestra parao je vazduh uz oduševljenje prisutnih.
Eto u šta se pretvorilo jedno veče u “Stupici”, koje je pretilo da će biti još jedno u nizu običnih. Međutim, tada su se pojavili ONI…
Tako je to bilo. O ovom spektaklu i danas bruji Beograd, a i današnja generacija fudbalskih reprezentativaca Srbije, mogla je da bude heroj nacije i ovako nešto sebi da priušti.
Trebalo je “samo” da pobede Škotsku na našem najvećem stadionu i plasiraju se na Evropsko prvenstvo. Ovako su (p)ostali luzeri i razišli se u grobljanskom raspoloženju. Za bolje i nisu.
Nova žurka moraće da sačeka neke jače igrače… Srpske pobednike.
Piše: Vuk Žarić
Komentari (0)
Ostavi komentar