Дани Београда прихваћени су као подсећање на два важна датума из прошлости престонице, а то су 16. април 878. године када је Београд први пут поменут под његовим данашњим словенским именом, као и на 19. април 1867. по грегоријанском календару, када је кнез Михаило примио кључеве града од Али Риза паше.
Ватикански архив сачувао је акт датиран 16. априла 878, у којем стоји да папа Јован ВИИИ обавештава бугарског кнеза Бориса, да је отац Сергије, због неморалног, порочног живота, разрешен дужности београдског епископа (Еписцопатус Беллограденсис). Уклоњен је дакле са позиције прве личности Цркве у Београдској епархији.
Пошто је у наведеном документу поменуто словенско, савремено српско име града, иако у латинској форми, тај акт први је, колико се зна, помен Београда под његовим данашњим именом.
Током историје, Београд је био знан под именом Сингидун(ум). Тај, изворно келтски (галски) назив, преузели су потом Римљани. Римска власт на овом простору стабилизована је тек у време Октавиана Августа (63. п. н. е. – 14) негде током треће деценије првог века пре н. е.
Коју деценију потом устројена је римска провинција Мезија у чијем саставу се налазио и данашњи Београд. Важнији, и битно већи градови у римском периоду били су Сирмиум, данашња Сремска Митровица и Виминациум, данас Костолац.
Град је по подели царстава остао саставни део источног, у историографији знаног као византијског царства.
Освајали су га Хуни 441. године, Германи (Гепиди, Остроготи), Авари и други. Јустинијан га је утврдио 535, у склопу његове стратегије изградње утврђене границе, лимеса, према варварима са севера.
Словени, по историјским изворима, запоседају простор овог дела подунавља око 630. године.
После назива Сингидун(ум) град је био знан и као Алба Грека, Алба Булгарика, Фехервар, Вајсенбург, Кастелбианко, Велиградон, Нандорфехервар, Даур ул џихад, Белграт.
Папа Јован ВИИИ, налазио се на столици римских епископа од 872. до 882. као, званично, 107. (или 106.) наследник Светог Петра.
Није био посебно срећне руке, осим на пољу администрације. Његов понтификат поклапао се са агресивним продорима муслимана Арабљана, Сарацена, на простор Италије. Римска Црква била је приморана да им златом плаћа какву такву слободу.
Заслужан је међутим за христијанизацију Словена. Потврдио је претходно постојећу дозволу богослужења на словенском језику његовог претходника папе Хадријана ИИ. Управо он је заштитио словенског апостола Методија који је заједно са Ћирилом ширио хришћанство у Моравској, пошто су га заточили Немци, Баварци. Усмерио га је да даљи мисионарски рад настави међу Јужним Словенима.
Дани Београда обележавају се и као вид подсећања да је 19. априла 1867, гледано по грегоријанском календару, кнез Михаило примио кључеве града од Али Риза паше, дотадашњег заповедника турског гарнизона. Одредница град подразумевала је тада, као и раније, тврђаву.
Важност тог чина данас је тешко дочарати. Довољно је нагласити да су предају утврђених градова, што је био изузетан дипломатски успех кнеза Михаила, онадашњи Срби доживљавали као коначни одлазак Турака.
До тада, турске посаде налазиле су се, осим у београдској тврђави, и у Смедереву, Кладову, тврђави Соко на Дрини, у Ужицу, Шапцу. Истина, и потом је, до 1876. њихова застава истицана је над тврђавом.
Београдом су Турци владали од 1521. изузев између 1718. и 1739. када се налазио под влашћу Хабзбурга.
На месту где је Али Риза паша предао кључеве београдског утврђења кнезу Михаилу, на Калемегдану, подигнута је 1967. о стогодишњици, пригодна плоча, рад вајара Михаила Пауновића, обликован на основу савременог цртежа Адама Стефановића, који је присуствовао свечаном догађају 1867. године.
Град Београд усвојио је 26. децембра 2002. године одлуку да се надаље сваке године обележавају Дани Београда пригодним манифестацијама и признањима заслужним грађанима.
Коментари (0)