Између првог и последњег албума (Нелетовог) “Забрањеног пушења”прошло је само 13 година. Први је био један од најбољих деби албума у Југославији, и то у години када је Сарајево било домаћин Олимпијских игара, а последњи је био веома емотивна исповест оних који су изгубили све, симболичног наслова “Ја нисам одавле”. Била је то, уз „Воодоо Епопеyе“, прва савремена касета коју сам купио себи, као тринаестогодишњак заражен екс-ју рокенролом и квалитетним текстовима. До тада сам већ преслушао и заволео доста албума домаћих група, али су ми посебно били драги “Забрањено пушење“, тада актуелна „Сложна браћа“, и ВХС касете легендарне “Аудиције” и „Топ листе надреалиста“. Босански хумор, мелос и поимање живота су ми некако били ближи него они из других делова бивше Југославије, док ме је способност предвиђања догађаја од стране „Надреалиста“ једноставно очаравала. Између та два албума се десило штошта: ја сам се родио, порастао, ушао у пубертет, док су се моја земља и све што је везано за њу распадали у парампарчад.
Повод за сећање на тај врло буран период је годишњица, и то богами 25-та, од „стављања дејтонскога потписа“, како се каже у једној од песама са последњег албума “Пушења”. Некако тихо, ненаметљиво, 21. новембра се навршило четврт века од завршетка рата у Босни и Херцеговини. Тада је усаглашен такозвани „општи оквирни споразум за мир у БиХ“, познатији као Дејтонски. Након три и по године рата уследиле су три недеље преговора, током којих су очи читаве светске јавности биле упрте у малену америчку војну базу Рајт-Патерсон, у градићу Дејтону, држави Охајо. Рекли би многи: завршило се тамо где је и закувано, у САД-у. Или можда није, јер је потписивање споразума уследило 14. децембра, у Јелисејској палати у Паризу. Тако ће пост-комунистичким генерацијама у сећању остати градић Дејтон, док ће привилегију да се сећају серије „Градић Пејтон“ задржати само наши преци, све ређи срећници који су живели у време овдашњег економског процвата.
Инсталирајте нашу иОС или Андроид апликацију – Објектив.рс
Четврт је, дакле, века од тренутка када је оружје утихнуло, и када је завршено оно најгоре. Иако се није ратовало на територији Србије, а наша земља званично није учествовала, и код нас се итекако осетило олакшање које је донео мир. Додуше, тек насталој Савезној републици Југославији су, мање од месец дана након што је обзнањена, уведене санкције. Исте су суспендоване одмах након потписивања Дејтонског споразума, а остаће заувек забележене као најтеже мирнодопске казнене мере које су Уједињене нације примениле на једну суверену земљу. Можда нисмо учествовали као репрезентација, али појединчано итекако јесмо, те нас се веома тицало шта се у Босни дешава.
Моја сећања на те дане су врло жива, као ваљда и сва друга која нас везују за детињство. Имао сам 7 година када је почео рат у Хрватској, и сећам се да су ми Славонија, Барања и западни Срем, толико пута понављани у вестима, звучали далеко као кантони у Швајцарској. Доскора ми се чинило да нема никога ко не памти те луде деведесете, али сам онда схватио отрежњујућу истину – данашњи 30-годишњаци немају никаквог појма о њима. У међувремену је стасала читава генерација људи који се не сећају ничега од тога, који су такође расли у „кокузним“ временима, али барем у миру и слободи да путују, навијају за своју репрезентацију, или купе чоколаду кад им се приједе. Ми то, за време ратова и санкција, нисмо могли.
Схватио сам и да уопште није лако дочарати те суморне године онима који их нису преживели. Ако бих морао да изаберем једну реч којом бих описао то време, та реч би била страх. Куда је кренула огромна колона тенкова која је прошла мојом улицом? Хоће ли и мог тату усред ноћи одвести у рат? Хоће ли се вратити из рата тате мојих другова? Хоће ли се и код нас запуцати? Хоће ли мама идућег месеца добити отказ или плату? Зашто сам још у нижим разредима основне школе морао да спознам имена политичара, странака, несташице свега, редове у продавницама, рестрикције струје, трговање бензином, вредност немачке марке? Хоћемо ли икада више живети нормално?
Босна и Херцеговина је важила за најготивнију републику Југославије, можда зато што јој је и географски била у срцу, а свакако због суживота трију различитих религија и народа, јер мешавина култура увек доноси нешто ново, по правилу добро. Није то било само због босанског духа, шарма, севдалинки, ћевапа, бурека, кафе, Жеље, Муја и Хаса, голфа “двице”, олимпијских игара и Вучка – неки од највећих умова и уметника су такође били оданде. Иво Андрић, Меша Селимовић, Шантић, Дучић, Кочић, Кустурица, али и највеће звезде попа, рока и фолка – Чола, Брена и Бијело дугме. Није то никако могло бити случајно. Међутим, 1992. је у БиХ одржан нелегитимни референдум о отцпељењу (без учешћа Срба), што ће и посејати семе раздора, и учинити ситуацију битно другачијом него у осталим екс-ју републикама.
Тако ће у наредне 2 године, до марта 1994, све три стране бити на различитим странама, пре него што Муслимани и Хрвати потпишу примирје. Већ на јесен 1992. у мој град је дошло толико избеглица из Хрватске и Босне да је у свим разредима оформљено по једно додатно одељење, како би и они могли да се упишу. Тада сам стекао свог првог правог босанског друга, Сарајлију, и из прве руке схватио колико су то квалитетни људи. Он ће ми, кад будемо стигли у пубертет, помоћи да боље разумем стихове Забрањеног пушења, локални жаргон и делове Сарајева који су се помињали у песмама. Чини ми се да ћу судбину те државе заувек посматрати кроз његове сетне очи, које би, када би говорио о њој, увек засузиле.
Тај дан, 21. новембар 1995., ће заувек остати важан свима који су запамтили рат, иако је он данас празник и нерадни дан само у Републици Српској, а не на целој територији БиХ. Остаће упамћен и 14. децембар, дан када су у Јелисејској палати дефинитивно стављени потписи на споразум. Наравно да би било боље да је прихваћен неки од ранијих мировних споразума које су здушно доносили они који су нас по „Надреалистима“ и завадили. Било би боље и да је овај Дејтонски срећније решио судбину три зараћене стране, уместо да створи нову „мини Југославију“, у којој опет сви они живе заједно. Било би боље и да уређење БиХ није толико компликовано и са толико нивоа власти, али овај споразум је првенствено био мировни – дакле онај којим се окончава рат. За уређење државе и решавање свих осталих питања је било времена, и то пуних 25 година.
Дејтонска БиХ је за 2 године надживела предратну Југославију. 25 година је прошло и од краја 2. светског рата до година највеће експанзије домаће привреде и успона животног стандарда. Гледајући из тог угла, и Босна је могла више. Гледајући из жабље перспективе, тј. из ровова ископаних током рата – могла је и далеко мање. Овако, постала је јединствена држава по уређењу у читавом свету. Њен Устав је заправо Анекс 4 Дејтонског споразума, а своје уставе, владе и председнике имају и оба ентитета – Република Српска и Федерација БиХ, настала на темељима ратне “Хрватске републике Херцег-Босне”. Одмах по ступању споразума на снагу у читавој земљи су распоређене трупе под називом ИФОР, задужене за спровеђење потписаног у споразуму. У децембру 1996. су трупе напустиле БиХ, али је кључни орган за цивилни аспект имплементације мира остао до данашњих дана – високи представник Уједињених нација.
Замишљен као човек чије су ингеренције изнад ентитетских и Устава БиХ, дакле „над-човек“, високи представник је требало да решава нерешиве спорове између трију народа. Пошто је 1997. добио додатна, тзв. „бонска овлашћења“, могао је по потреби да се претвори и у диктатора. Тако је Шпанац Карлос Вестендорп 1998. наметнуо Босанцима јединствену валуту, нову заставу, грб, химну, и регистарске таблице само са оним словима која су иста у ћирилици и латиници.
Још једна наша љубав из касног социјализма и санкција, чувена немачка марка, остала је тако да живи само у БиХ, са префиксом „конвертибилна“. Најважнија обележја једне земље, заставу и грб, ипак нису били копија. Након што је првобитно решење са љиљанима, који су вукли превише на бошњачку страну, увиђено као неподобно, направљена је застава по мери – у облику БиХ, а бојама ЕУ. Пошто је њено усвајање било изненађење за све, није ни чудо што у филму Пјера Жалице „Гори ватра“, који иначе сјајно описује почетак нормализације односа, један од протагониста каже „А вид‘ нам заставе што је жута“.
Тренутно се на функцији високог представника налази корушки Словенац, Валентин Инцко, чији је мандат убедљиво најдужи од свих, можда и зато што је менталитетом најсличнији народу којим управља. Високог представника бира Европски парламент, а иза њега стоји Савет за имплементацију мира, који окупља 55 држава чланица. Још пре 10 година, када је одлазио са те функције, Мирослав Лајчак је рекао да „не жели да јаше мртвог коња“, што показује да је институција представника, чије су укидање у међувремену захтевале све три стране, изгубила сваки смисао. Какво мишљење о функцији „првог човека“ имају грађани БиХ сјајно је описао репер Едо Мајка у песми која се, гле чуда, зове „Надреално“:
„Жалио се свима, ал’ не чује ме нико
ни високи представник, превише је висок“
Занимљиво је да је ентитетско уређење нешто на чему се, уз целовитост будуће државе у непромењеним границама, инсистирало у свим (пропалим) мировним плановима током рата, док се с друге стране одустало од предлога да Сарајево постане дистрикт за себе, нека врста Берлина, као евентуални будући кохезиони фактор. Такође, један од циљева при формирању Републике Српске био је њен излаз на море код Суторине, али се у Дејтону ни о томе није расправљало. Уместо Сарајева дистрикт ће 2000. постати Брчко, након међународне арбитраже због спора између ентитета. Тако ће некадашња посавска општина од 80-ак хиљада становника постати држава у држави, са сопственом мултиетничком извршном, законодавном и судском влашћу. Мултиетничком, јер је дистрикт уствари кондоминијум, територија под заједничком управом оба ентитета, али са сопственим институцијама.
Федерација БиХ је подељена на 10 кантона, који имају не само висок степен аутономије, већ и своје уставе. Република Српска, с друге стране, није подељена на кантоне, већ само на градове и општине. Ни на нивоу државе ситуација није ништа мање компликована – ту је Савет министара (уместо Владе), затим Парламентарна скупштина, и трочлано Председништво, чији се чланови ротирају на месту председавајућег на сваких 8 месеци. Поред тога што је држава трију народа и религија, и по уређењу најближа федерацији, Председништво је још једна веза коју данашња БиХ има са некадашњом Југославијом, у периоду између Титове смрти и њеног распада.
Главни град Босне и Херцеговине, као и Федерације БиХ је Сарајево. И главни град Републике Српске је Сарајево, али Источно (до 2005. Српско), са средиштем у општини Пале – ратној престоници РС. Да би све било још замршеније тако је само де јуре, илити на папиру, а де фацто је престоница Бањалука. Бањалука, у којој се навија за репрезентацију Србије, као и у остатку РС. С друге стране, неки од најватренијих навијача Хрватске долазе из западне Херцеговине, док за репрезентацију Босне и Херцеговине навијају само Бошњаци. Просечна плата је слична као у Србији, Црној Гори и Северној Македонији, а нешто већа него у Албанији. Као и ове држе ни БиХ није чланица Европске уније, и једина од њих још увек није добила ни статус кандидата.
Нећу вас више замарати замршеношћу стања у „босанском лонцу“, јер ми то није ни био циљ. Најбоље је да сами одете тамо и уверите се да је, упркос свему, то народ који најмање кука на целом екс-ју простору. Чини ми се да се нигде мале животне ствари не цене толико као у најнапаћенијој земљи у окружењу. У складу са ведрим духом и специфичним смислом за хумор, у Босни се данас шале да су у рату “Хрвати победили Србе, Срби Муслимане, а Муслимани Хрвате”. Већ дуго се говори о ревизији Дејтона, некаквом „Дејтону 2“, нарочито након ситуација као прошлогишње, када Савет министара није могао да буде конституисан пуних 10 месеци. Можда је боље ништа не дирати, јер ако направимо још једно поређење са СФРЈ видећемо да је и она, 29 година након формирања, добила нови Устав, који је заправо био легитимни увод у њен крвави распад.
Вероватно је најбољи опис пост-дејтонске Босне дао већ помињани др. Неле Карајлић у серији „Сложна браћа“, када на почетку сваке епизоде говори: “Фактички, то је једна држава, уствари двије, а практично – три.” У једној од предратних епизода „Топ листе надреалиста“ се рат, који су до детаља предвидели, завршио 12.11.1995. Како су они успели да 1989. предвиде не почетак, већ крај рата са грешком од само 9 дана, остаће вечита енигма. Можда би их требало консултовати и у вези са будућношћу државе коју многи не желе, али за који нико још увек нема боље решење.
Један возач аутобуса из Босне ми је једном рекао да БиХ уствари значи “биједа и хаос”, а једини Србин којег сам срео испред православне цркве у Сарајеву да “нама нема живота са њима”. Ја и данас на све гледам помало очима детета, још више волим музику коју сам заволео као дете, и радујем се сваком путовању у БиХ. Искрено верујем да ова земља поново може да постане позната по свему ономе лепом, већ набројаном, као и по својим планинама, водопадима, изворима, или пирамидама, а не да буде асоцијација на рат и безумље. Ко буде желео да се присети рата, увек ће моћи да оде у Музеј ратног детињства, који је 2017. године основао један Сарајлија, припадник моје генерације, последњих синова “братства и јединства”. Срећна ти годишњица мира, драга Босно и Херцеговино, и заувек нам мирна била, као у оној изреци.
Пише: Иван Маринковић
Коментари (1)
Остави коментар
Одличан текст о дивној Босни.