U eri društvenih mreža i modernog sveta, u trci sa vremenom kada je tehnologija postala popularna u našem društvu, dve profesorke srpskog jezika pronašle su svoj put do naših srca i pokazale na jedan moderan način kako profesija profesora ne mora biti suvoparna i dosadna.
Da će biti profesorke srpskog jezika, Marija Smiljanić i Anka Stojanović iz Beograda su to odavno znale, ali nikad nisu pomislile da će postati influenserke.
Njih dve su diplomirale na Filološkom fakultetu u Beogradu na smeru Srpski jezik i književnost, a svoje znanje i umeće svakog dana pretaču u šarmantne i poučne video-priloge.
Dve mlade, lepe i uspešne devojke stoje iza profila na Instagram nalogu “Čas nije gotov”, a nedavno su i jednim video-prilogom predstavile ko su i šta su, što je nas kao novinare nateralo da stupimo u kontakt sa njima i pokažemo koliko je branša profesora (nastavnika) ne tako jednostavno zanimanje, ali svakako predstavlja jedan nesicrpan izvor umetnosti i lepote.
View this post on Instagram
Živeti – to ne znači disati, nego raditi. Život je nepredvidiv, a to su pokazale upravo Anka i Marija koje su nam dala i te kako zanimljive odgovore.
Čas nije gotov – ko je smislio naziv ove stranice?
– Iako je bilo nekoliko naziva u opticaju, odlučile smo se zajedno za ovaj. Kad se opredelite za prosvetu, shvatite da čas nikada nije gotov i da uvek ima nešto novo da se nauči.
U kom trenutku je nastala ideja da se dve profesorke srpskog jezika okušaju u tome da budu influenserke?
– Ideja je nastala onda kad smo shvatile da influenseri nisu više samo oni koji nam preporučuju razne proizvode, već svi oni koji žele da imaju nekakav uticaj na društvo. Nas dve želimo da utičemo kulturom. Tačno je da su nas učenici često pitali za naše društvene mreže, pa mislimo da je ovo sjajan način da ih uputimo u naš rad i pogled na ovu profesiju kroz ovu našu stranicu.
Kako vaši učenici to doživljavaju, kako reaguju?
– Lagale bismo ako bismo rekle da je bilo lako izaći likom i glasom na društvene mreže i biti dostupan javnosti. Zaista smo brinule oko toga kako će naša okolina i učenici reagovati. Ispostavilo se da smo bespotrebno brinule. Čak možemo reći da je učenicima prilično zanimljivo što njihova profesorka vodi takvu stranicu. Oni zasigurno znaju da je za to potrebna neka doza hrabrosti te nam je drago što smo na neki način primer za to.
Vrlo moderan način da se pravopis, ali i mnoge druge stvari (kao što je gde je sahranjen Dositej, gde je kuća Đure Jakšića…) objasne i približe mladim generacijama. Koja je kreativnija u tome i koja je pokrenula to?
– Možemo reći da smo ovo zajedno pokrenule. Naime, posle višegodišnjeg prijateljstva i posle zajedničkog studiranja, a zatim i kretanja u život u kontekstu traženja posla i neke budućnosti, shvatile smo da već dosta dugo zajedničko vreme provodimo kukajući jedna drugoj. Nekad smo kukale zbog ispita i danonoćnog čitanja, onda smo počele da kukamo jedna drugoj oko nekih ozbiljnijih stvari. Onda smo se jednog dana čule i Marija je predložila ovu sjajnu ideju. Tada mi je rekla – Slušaj, hajde ovu energiju koju trošimo na kukanje da preusmerimo na nešto lepo i korisno. Dosta puta smo zaključile kako je sjajno što nas je dve u ovome. Sadržaj dolazi spontano jer su jezik, književnost i kultura svuda oko nas, ali je zanimljivo na koji način to obrađujemo. Marija je racionalnija i ozbiljnija, a Anka je u ovoj priči šaljivdžija. Zaista se sjajno dopunjujemo pa nam tako klipovi ne budu previše ozbiljni, ali ni previše opušteni. Mislimo da svaka doprinese nečim svojim i onda nam sadržaj ispadne baš onakav kakav smo htele.
View this post on Instagram
Diplomirane profesorke (možemo reći vrlo jedna patriotski nastrojena profesija), sa druge strane influenser je nešto moderno, evropejski… Iz ugla mlađih, moglo bi se reći kao da je to dulce et utile. Vi to radite vrlo kvalitetno i na jedan šarmantan način. Koliko napora zahteva sve to?
– Pre svega – hvala! Kada su se pre nekoliko godina pojavili influenseri kod nas, možemo reći da smo prve to kritikovale – hajde, molim te, jak mi to posao, upališ kameru i brbljaš. Vremenom se to mišljenje menjalo, a sada se potpuno izokrenulo. Nije lako pričati u kameru i to pustiti u etar, a isto tako nije lako ni biti zanimljiv i imati publiku koja to želi da gleda i prati. Na sve to, shvatile smo koliki je posao iza svega toga. Dešava se da neke klipove radimo i nekoliko dana. Činjenica je da smo sve brže i spretnije.
Međutim, kada odemo negde na izlet ili odmor, treba snimiti sav sadržaj. Onda po povratku treba videti s onom drugom šta je od svega toga materijal za našu stranicu. Zatim, treba osmisliti tekst. Tu su naravno i tehnički momenti oko montiranja. Ma ima tu posla i više nego što smo mislile, ali ne možemo da kažemo da u tome ne uživamo.
Pravopis ili književnost na časovima? Na čemu insistirate?
– U svakoj nastavnoj jedinici insistiramo jedino na razmišljanju i mišljenju. Iako smo završile smer koji akcenat stavlja na gramatiku, mislimo da književnost učenicima daje šire polje razmišljanja i (samo)preispitivanja. Učenike na časovima književnosti ne učimo i ne teramo da misle ono što mislimo i mi. Od njih samo želimo da misle tako da to mišljenje, kakvo god da je, bude poktrepljeno znanjem i argumenitma. Čak su nam omiljeni časovi oni na kojima se spontano desi neka debata između njih.
Volele bismo da na časovima uče argumentovano da misle i da nauče da saslušaju tuđe mišljenje s poštovanjem. Lako će oni naučiti, recimo, nastavke za prezent i aorist. Teže je od njih stvoriti misleća bića koja će imati hrabrosti da svoje mišljenje iskažu na jedan ljudski način.
Čini se da ste u video-prilozima kao ključ i brava jedna drugoj. Uklapate se u potpunosti. Ali gde se razilaze vaša mišljenja? Da li neka kaže „e, sad to nećemo tako, jer je to dosadno“?
– Drago nam je što je to primećeno. Zapravo se često dešava da se oko nečega ne slažemo, ali uvek nađemo neko rešenje da se dogovorimo. Anka u svemu, pa i u ovome, ume često da prenagli. Zato je tu Mara, koja je veoma dobro poznaje, da to sve malo smiri. S druge strane, Anka je neko čiji humor obožavaju oni koji ga shvataju. Tako da je ona tu da Maru malo razdrma.
View this post on Instagram
Nafplio – na šta vas to asocira?
Anka: To me definitivno asocira na jedno divno mesto i jedno divno putovanje. Naime, posle prve godine fakulteta išla sam sa svojom, sada već kumom, u Atinu. Pošto sam završila klasični smer u Filološkoj gimnaziji koji podrazumeva starogrčki i latinski, bilo je divno iskustvo videti sve ono o čemu sam godinama učila u srednjoj školi. Po povratku u Beograd svima sam pričala o tom putovanju i o svojoj zaljubljenosti u Grčku i Atinu i tako smo nekoliko godina kasnije Mara i ja otišle s drugaricama u Atinu. Pored Atine obišle smo i Nafplio. To je jedan lučki gradić koji bih opisala kao Kotor ili Dubrovnik, samo u Grčkoj. Nafplio me asocira na zaljubljenost, umetnost, cveće, mir, slobodu i na mene u studentskim danima.
Marija: Mene će Nafplio zauvek podsećati na period života kada nismo imale briga, a, bogami, ni pameti nije bilo mnogo. Kada jednoga dana budem stara, sigurno ću nekome ko bude hteo da sluša moje priče iz mladosti pričati jednu pomalu patetičnu priču o četiri nasmejane devojke koje u grčkoj taverni piju vino i jedu masline.
Omiljeni pisac i pesnik?
Anka: Na fakultetu sam zavolela Borislava Pekića. Volela bih da pročitam njegovo celokupno stvaralaštvo, tako da bih njega izdvojila kao omiljenog pisca. Malo mi je teže da odgovorim ko mi je omiljeni pesnik. Čini mi se da mi se to menja zajedno s promenama u mom životu. Neka bude da je to za sada Rastko Petrović sa svojim „Otkrovenjem“ jer mi se čini da je on više od svih pokrenuo neke procese u mojoj glavi.
Marija: Moram izdvojiti Danila Kiša. Kada počnete da čitate neko njegovo delo, dobijete potrebu da odustanete posle dvadesetak strana zato što vam baš nije jasno o čemu uopšte on piše. Međutim, priča u nekom trenutku postaje jasna, počne da se otvara i sve se kao slagalica slaže pred vama. Kao omiljenog pesnika bih izdvojila Vaska Popu.
Koji bi pisac ili pesnik, po vašem mišljenju, mogao u potpunosti da se ukalupi u život 21. veka?
– Verujemo da bi svaki pisac čija dela smatramo klasičnom književnošću na neki način mogao da se uklopi u savremeni svet. To je verovatno zato što klasičnu književnost vrednujemo, u nekim slučajevima, i vekovima i u njima pronalazimo nešto što nam je i danas važno. Neka to bude Rastko Petrović jer je 21. vek vreme kada je sve dopušteno i kada se za slobodu svega borimo ili smo se već izborili. On je u svom „Otkrovenju“ tražio mesta za sve one ljudske potrebe koje svaki čovek ima, ali im nekako nije bilo mesto u književnosti. Danas je svemu mesto i u književnosti pa bi se on verovatno veoma dobro snašao u ulozi našeg savremenika.
Šta je učenicima najdosadnije, a šta najzanimljivije na času?
– Definitivno im je najdosadnije kada se od njih traži da nešto nauče napamet kao što su, recimo, neka jezička pravila. Vole da učestvuju u debatama o nekim književnim delima. Iz našeg dosadašnjeg iskustva najzanimljivije je kada im pokrećete neke unutrašnje procese koje nisu ni znali da imaju u sebi.
Anka je član jedne organizacije sa kojom često odlazi na Kosmet. Koji su najemotivniji trenuci i šta je na tebe ostavilo najveći utisak?
– Ja nisam baš stalan član organizacije, ali me oni stalno prihvate i povedu sa sobom u neku akciju. Jedna od tih akcija je i odlazak na KiM o Svetom Savi kada se skupimo u Beogradu i deci na KiM nosimo paketiće. Posle prvog odlaska na Kosovo i Metohiju vratila sam se kao potpuno drugačija osoba.
Ja nemam porodične korene odatle, ali kulturne i duhovne definitivno imam. Iako sam videla i posetila neke naše manastire na tom prostoru, najveći utisak na mene ostavili su razgovori sa tamošnjim Srbima. Pričati sa Srbima koji tamo žive, sa profesorima koji tamo drže nastavu je nešto što mi nikada ne izlazi iz glave. „Domovina se brani lepotom“ – kako reče Ljubivoje Ršumović i mislim da ti ljudi to najbolje shvataju.
U njima je tolika duhovna lepota i širina kakvu sam retko gde videla. Oni su za mene živi heroji i predstavnici pravog srpskog prkosa i inata. Gospodin Trojan, kustos manastira Gračanica, rekao nam je da je najveća pomoć za njih da se sledeći put vratimo s nekim ko prvi put dolazi. I to je suština. Kada odete prvi put, svaki sledeći put ćete sami stvoriti takvu priliku i jedva čekati naredni odlazak – kaže Anka i dodaje:
– Tokom svog prvog odlaska srela sam devojčicu sa podočnjacima maltene do brade, šokirano sam se pitala odakle podočnjaci malom detetu i kako ono zapravo živi. Ta devojčica o kojoj je reč je iz sela Banje i tada nije imala više od dve, eventualno tri godine. I nisu samo njeni podočnjaci bili problem. Problem je bio njen pogled. Kao odrastao čovek, svesna sam da ona ne zna sa kojim se sve problemima ona i njena porodica svakodnevno susreću, ali se to na njoj nekako videlo.
Kada sam prvi put otišla na KiM, Orahovac je nešto što sam trajno ponela sa sobom. To je jedan grad u kojem živi više hiljada ljudi, a Srbi danas žive samo u jednoj ulici. U njoj su i osnovna škola i gimnazija i crkva i groblje i mesto za druženje, ceo život oko 250 Srba stao je u jednu jedinu ulicu. I ja želim da svi ljudi ovog sveta odu tamo i vide to. Želim da vide pre svega te ljude i popričaju s njima.
Ove godine pitala sam profesorku sprskog jezika i književnosti Oliveru Radić kako je predavati maternji jezik u gimnaziji u Orahovcu. Rekla mi je da to je jedna privilegija i jedna odgovornost. Ja bih rekla da istu takvu odgovornost nosim i ja koja srpski jezik i književnost predajem u Beogradu.
Moja odgovorsnot je da učenicima na jedan pristojan način približim Kosovo i Metohiju i ukažem na njegovu ogromnu važnost za Srbe pa i za srpski jezik. Bio bi mi potreban ceo jedan interjvu samo o ovoj temi kako bih bar pokušala da kažem sve što imam o svojim utiscima s Kosova i Metohije.
Marija, gde voliš da putuješ i koju bi knjigu uvek ponela na putovanje?
– Volim da obilazim planine u Srbiji. Dve stvari koje najviše volim su priroda i knjige, ali moram reći da te ljubavi u mom životu gotovo nikada ne idu zajedno. Boravak u prirodi me uvek podseti na to koliko je važno da živim sada i ovde i zbog toga na putovanjima ne volim da razmišljam o bilo čemu drugom. Pa čak ni o knjigama.
View this post on Instagram
Da li postoji neki pisac ili pesnik kome biste volele da predajete?
Anka: Ja bih volela da sam mogla da predajem Vladislavu Petkoviću Disu. Poznato je da on nije maturirao pa bih volela da njegovo školovanje vidim iz prve ruke.
Marija: Jako je zanimljiva misao o tome kakvi su naši veliki pisci bili kao deca. Teško mi je da odlučim, ali neka to bude Miloš Crnjanski zato što bih volela da znam kakve je sastave pisao.
Koliko vam leži savremena književnost?
– Nama najviše leže klasici srpske književnosti, ali je svakako interesantno čitati savremenu književnost i razmišljati šta će od toga jednog dana postati klasik i ući u čitanke.
Kako reagujete na veliki broj natpisa, naziva van pravopisnih pravila koje možete videti u autousu, na ulici, u marketu..?
– Pa to se može videti u našim klipovima. Nemoguće je očekivati da sve u gradu bude napisano po pravilima svih jezičkih normi, ali nekad se zaista iznenadimo koliko su tekstovi neusklađeni s normama. Nije tu reč samo o natpisu u autobusu, reč je o nekim ozbiljnijim tekstovima od kojih ozbiljnost i očekujete i podrazumevate.
Smatramo da pripadnik svake struke treba da poznaje elementarna jezička pravila. Nekako nije u redu da nakon toliko školovanja i titula dobijemo recept za lek na kojem piše skraćenica dr. (dr s tačkom).
Poruka za sve učenike i čitaoce Objektiva?
– Ono što želimo da prenesemo svojim učenicima, želimo da prenesemo i svim drugim ljudima – Volite sebe i volite život!
Piše: Marija Stanković
BONUS VIDEO:
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Браво девојке, само напред. Ваше образовање, ваша младост, ваша разборитост, уливају поверење и дају наду да ће култура и морална начела изаћи као победници у борби против незнања и људског талога.