Ne znam da li je zaista reč o ličnom iskustvu, ali da se ovo dešava, dešava se. I previše često. Suprug mi je penzioner, moja plata ništa posebno. Iškolovala sam dvoje dece. Možete misliti da nam "štek" nije naročito velik, a kad bismo iz njega vadili za svadbene poklone, odavno ga ne bi bilo. Stoga se radije izvinimo, izgovorimo se na zdravlje, loše vreme, obaveze... A da punimo džepove familiji koja nas se seti samo onda kad treba da damo kovertu - nemamo od čega, a mislim, iskreno, da ne bismo i da imamo. U šta se ovaj svet pretvorio... zlo jedno.