Број паса у појединим земљама толико се повећао да их сада има више него деце. Док емотивни значај „најбољег човековог пријатеља“ постаје све важнији широм света, многи се питају да ли људи бирају да гаје псе уместо деце или је овај тренд последица неких других фактора. Професорка Енико Кубини, шефица Одељења за етологију Универзитета Еотвос Лоранд (ЕЛТЕ) у Будимпшети, објавила је своју теорију о овом тренду и то у једном од најпрестижнијих психолошких журнала – Цуррент Дирецтионс ин Псyцхологицал Сциенце, саопштио је ЕЛТЕ.
Према њеном мишљењу, заиста постоји веза између популарности чувања паса и пада наталитета, али не на начин на који се то мисли.
Многи људи сматрају своје псе члановима породице, а многи везе са њима вреднују више него везе са људима. Чак 19 одсто појединаца без деце и 10 одсто родитеља више цени свог пса него било коју другу особу, показало је недавно мађарско истраживање. Шта би могао да буде разлог за ово?
– Неки кажу да су пси нова деца, други ову идеју сматрају скандалозном. Папа Фрања, на пример, рекао је да је себично то што људи без деце размазе своје кућне љубимце. Неке студије сугеришу да власници паса заиста имају негативне погледе на мајчинство, а мајке које имају псе сматрају родитељство тежим, што би могло да смањи њихову спремност на још деце. У неким случајевима, пси могу да доведу и до проблема у романтичним везама. Али то је само једна страна приче – рекла је Кубинијева.
Супротни аргумент је да чување пса у ствари доводи до пораста наталитета, додаје се.
– Породице са децом чешће имају псе, а неки парови љубимце виде као „вежбу за дете“, што је корак ка стварању породице. Такође, жене сматрају мушкарце са псима атрактивнијим, што повећава шансу да постану очеви – наводи она.
Према овом мишљењу, пси не представљају замену за родитељство, већ му или претходе или представљају надоградњу.
Пси такође могу да буду „друштвени лепак“. Примера ради, шетање паса повећава могућности за друштвену интеракцију. Тако људи могу да имају важну улогу у стварању друштвених мрежа међу људима. Међутим, одређено понашање паса, попут агресије или претераног лавежа, може и да закомпликује поједине односе.
– Број деце не опада због тога што се број паса повећава, али исти тренд је позадина оба феномена: трансформације друштвених веза. Мој концепт, који се назива друштвена животиња или, специфичније, теорија одбеглог друштвеног пса, сугерише да популарност паса има корен у биолошкој еволуцији, али је културно ескалирао, „одбегао“. Потреба за бригом о некоме и потреба за друштвеном подршком су генетски усађени у људско понашање, али су се они сада померили ка кућним љубимцима јер су људски односи често оштећени или их нема – рекла је Кубинијева.
Она је додала да 90 одсто одраслих Мађара не проводи ни сат времена недељно бринући о деци, иако су људи еволуирали тако да учествују у такозваном колективном одгоју, где су обавезе око деце биле подељене међу члановима заједнице.
– Али у модерном друштву та мрежа подршке је нестала. Зато многим људима недостаје подршка у узгоју деце или немају о коме да брину. Други осећају емотивни бол у односима са људима, а пси им пружају утеху и безусловну љубав. Наша тренутна култура охрабрује тај инстинкт о гајењу паса – мимови на интернету одражавају тај тренд, продавнице за кућне љубимце цветају, власници паса све више себе називају „мамом“ или „татом“ тих паса – наводи Кубинијева.
Пси зато могу бити најважнији пријатељи многим људима.
– Морамо да ојачамо друштвени систем подршке заснован на породици и да смањимо друштвену изолацију. Прелепо је када је пси спајају људе, а не када их изолују – закључила је мађарска научница.
Коментари (0)