Povodom deset godina od prvog objavljivanja kultnog romana ”Najnormalniji čovek na svetu” Ivana Tokina, izdato je novo izdanje. Ovaj roman je prepoznat kao urbani roman pisan autentičnom poetikom svakodnevice.
Tokinov junak poseduje normalnost kao supermoć. Ovaj neobično obični Beograđanin, između policijskih privođenja i saslušanja, vodi sasvim običan život u samom srcu Beograda, u kojem uspeva da radi i zaradi, prošeta se sa psom, okupa u Dunavu, da popije koju, porazgovara s lokalnim taksistom filozofom, da se fer potuče, pa i da se zaljubi u svoju advokaticu. Tu su i svakodnevni razgovori s fotografijama porodice koje više nema, kao i čitanje životnog priručnika predaka, koji nudi kratka i precizna ”uputstva za rukovanje samim sobom“ i određeni broj neispisanih stranica koje tek treba popuniti.
-Ritam je došao pre nego što sam počeo da pišem roman-otkrio je Tokin i dodao-Bio sam na semaforu Cvijićeve i Starine Novaka, i na radiju je išla neka pesma koja je išla sporo pa brzo, i ja sam pomislio da to bude ritam mog romana. Mislio sam da ću sesti i napisati roman i da će mi ići lako, kao i sve drugo što mi je išlo, ali uhvatila me je panika kad sam video da su te prve strane dosadne, stalno sam razmišljao kako će ovo ili ono da zvuči. Zbog te panike sam počeo da pišem kako mi se piše i nije postajao nikakav plan, ni za pravnicu, taksistu, ni za Priručnik ni ljubavnu priču.
Zanimljive epizode u romanu tiču se snolikih putovanja glavnog junaka koji pliva Dunavom i Savom, leti do svemira.
-Pisao sam ovaj roman kako pišem i kratku priču i bilo šta drugo. Postavim se u tu situaciju i onda je živim dok je pišem i ona me vodi. Tako me je i u ovom romanu odvela na ronjenje i letenje, a to je verovatno zbog toga što je junaku tesna planeta. On je bio i spreman da odustane. Iz stvarnog sna budi ga nešto što bi stvarnog čoveka uplašilo – privođenje. On tu počinje da živi. Odustao je od svega i, baš kad je izgubio sve, onda je spreman da dobije sve.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)