“Snimila sam kako pevam USPAVANKU sinu, kako plešem sa ćerkom”: Sara je iskašljala KRV i počeo je horor

Ona je istakla da nikako nije mogla da shvati kako je moguće da je dobila kobnu prognozu, budući da je vodila zdrav život

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Ilustracija, Foto: Shutterstock

Sara Meklung je prošle godine podelila svoju ispovest i otkrila kroz kakvu je torturu prošla nakon što joj je doktor dijagnostifikovao rak. Njenu priču vam prenosimo u celosti.

Pre četiri godine iskašljala sam krv. Otišla sam kod stručnjaka za uho, grlo, nos koji mi je preporučio da ne jedem masno, brzu hranu, ljuto. Godinu dana kasnije, zbog uragana Harvi koji je pogodio moju zemlju, na nervnoj bazi počela sam da kašljem, povraćam, jedva da sam nešto jela i strašno sam gubila kilažu.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Otišla sam kod lekara koji mi je rekao da ništa on ne može tu da učini, jer na kraju krajeva “stres je nešto na šta pristajemo kada postanemo roditelji,” i verovato bi to bilo u redu da je stes bio izazvan roditeljstvom, ali nije.

Nisam prestajala da kašljem. Po ceo dan i celu noć. Prošlog maja, pulmolog mi je dijagnostikovao neuroendokrini karcinom pluća – retka bolest koja je na kraju ispala kao džekpot među karcinomima.

– Ponaša se kao da nije rak – jer raste tako sporo, ali je ipak rak. Definitivno rak pluća koji želite da dobijete. Definitivno – rekao je mirno doktor.

Da li stvarno neko želi da dobije rak? Ja sigurno nisam htela taj džekpot da “ubodem”.

Doktor je nastavio da priča: – Ovo nije ništa strašno. Secnućemo deo pluća, ubrzo ćete se vratiti normalnom životu – rekao je on.

Nikako nisam mogla da shvatim to što mi se trenutno dešava. Nije se uklapalo u moju svakodnevnicu: imala sam desetomesečnog sina i petogodišnju kćerku.

Imala sam 36 godina, bila sam nepušač, potrošač velikih količina zelenog povrća, frik koji je zaržavao dah kada prolazi pored rafinerije.

Ali sada je tu, u meni, bio tumor, mali gad koji se uvukao u moje leve bronhije.

Foto: Pixabay

Nakon dijagnoze usledilo je skeniranje, vađenje krvi, pripreme za operaciju, operacija, hemioterapij, pregledi, vađenje krivi, oporavak. Za mene, ove tri godine su činile 8% mog života, za moju kćerku 60% njenog života, a za mog sina 100% njegovog života.

Između dijagnoze i operacije pluća imala sam mesec dana da se oporavim i pripremim svoju decu za “ne daj Bože”. Mislila sam da ću imati sve vreme ovog sveta da im ispričam o svom životu, a imala sam tako malo.

Snimila sam sebe kako čitam “Crvenkapu” i “Pipi dugu čarapu”, snimila sam se kako pevam uspavanku sinu, kako plešem sa kćerkom u kuhinji. Sinimila sam sebe kako šetam sa sinom u kolicima uz ulicu pored naše kuće.

Snimila sam sebe kako se ljuljam sa kćerkom u dvorištu iz kuće. Sve bi im to ostalo, ako ja odem.

Foto: Freepik/katemangostar

Moj muž mi je rekao da moram da ojačam pa sam počela ponovo da trčim. Pešačila sam noseći oboje moje dece u naručju – htela sam da taj teret zauvek utisnem u svoje telo, da taj teret bude jači od ovog tumora u plućima.

Noć pred operaciju, neka dva sata, spavala sam u kući svojih roditelja. Pripremala sam se za momenat kada moje telo bude na operacijonom stolu, pluća u rukama hirurga, da mi srce i duša budu na ovom mestu.

Nežno sam otvorila vrata spavaće sobe moje sestre. Pored nje, mirno je spavala moja kćerka. Prišla sam krevetu i poljubila u čelo moju sestru, ona me automatski zagrlila. Pomislila sam da je sve tako pogrešno: treba da ja ležim tu pored svoje kćerke i grlim njeno maleno telo.

Nisam je poljubila. Nisam je zagrlila. Nisam mogla. Da sam to uradila, ne bih mogla otići od nje.

Kada su me odveli na operaciju, poslednje što sam rekla mužu bilo je “molim te poljubi ih svaki dan. Svaki dan.”

Operacija je prošla, ja sam se probudila. Čula sam nejasan govor: – Ona je dobro, tu je.

To je bila moja kćerka. Kroz glavu mi je prošla misao, “ako je moja kćerka dobro, znači da sam i ja dobro. Znači da je sve dobro.”

Foto/Pixabay.com

Dani posle operacije bili su u nekoj vrsti magle, tamne boli koja me je okruživala. Dva meseca nisam mogla da podignem ništa teško. Sina nisam nosila, nisam ga mogla čak ni uzeti u ruke. Postala sam potpuno odvojena od dece. Nisam znala da li su jeli, šta su jeli, kako su spavali – jednostavno bol je bila jača od svega oko mene. Moja kćerka je loše spavala.

Noćima bi plakala, danju bi bila histerična i neutešna. Sin je prestao da jede. Jedan dan sam ušla u kuhinju jer nisam mogla više da slušam njegov plač. Majka je pokušavala bezuspešno da ga nahrani. Ja sam prišla i uzela kašiku nekog pirea i prinela mu usnama – pojeo je.

Dani su prolazili: sin je naučio da ne pruža svoje ruke ka meni, jer ga ja nisam mogla nositi. Kćerka je naučila da sama sebi napravi tost.

Gurali smo se kroz vreme ili je vreme prolazilo kroz nas. Jedan dan vukao je drugi, tako su se izvukle nedelje, pa meseci.

Godina je prošla od moje operacije. Redovno idem na kontrole. Rak se može vratiti i za njega nema leka. Doktori mi zaviruju u pluća, a ja držim fige.

Godinu dana nakon pregleda, uzela sam decu i odvela ih u njihov omiljeni parkić. I dok su ostala deca trčala okolo, moja su čvrsto stajala uz mene.

Kao da žele da ih zaštitim ili da oni zaštite mene.

Jelena iz Kraljeva se kao dete radovala TRUDNOĆI, a onda joj je drugarica saopštila UŽASNE vesti 

Izvor: huffingtonpost

Komentari (0)

Ostavi komentar

Ostavite komentar