Mlada Ana Bolobicchio iz Pule obolela je od korone. Nakon desetak dana borbe s virusom lekari su je usred noći odveli u pulski respiratorni centar. Svoju priču objavila je na Fejsbuku, a mi je prenosimo u celosti:
“Koliko sve drugo postane nevažno preko noći…Čitaš o tim neprestano povećavajućim brojkama, čini ti se kao da nikada neće stati, čitaš o tome kako mladi nisu toliko ugroženi, kako covid ne napada toliko mlade, zdrave, jake i vesele ljude. Čitaš svedočanstva o mladima koji su je preboleli kao malo teži grip, ili još i lakše…
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
A onda… A onda dođe vreme na tebe. Uprkos svim brojkama, verovatnostima, mogućnostima.
Deset dana visoke temperature
Počne zaista kao malo jači grip, ili upala sinusa, uz desetak dana visoke temperature… I taman kad pomisliš da je to to, da ide na bolje, ti shvatiš da je u tebi nešto puno, puno jače i ozbiljnije…
Pa te premeste u bolnicu gde više ne znaš koja je tvoja soba, koji je tvoj krevet, zbog tog rapidnog pogoršanja i svakih par minuta “Nije dobro, moramo ipak nešto drugo…” I tako si prepušten tom timu ljudi, presvlače te, okreću, traže nepostojeće vene satima po rukama, prepušten si sam sebi i toj bolesti koju više neću tako ni nazvati.
Dobila je kod mene neko strahopoštovanje, neku užasnu jačinu i gorčinu i ne mogu je više nazivati “samo bolešću”. A mlada sam. A zdrava sam. A ovo je definitivno najgori period u mom životu.
I onda…
Kada usred noći dođu po vas, pa vam kažu “Nije dobro. Skinite sve sa sebe, vodimo vas u respiratorni centar (isti onaj o kom sam samo slušala na vestima) i krećemo. Telefon ostavite ovde, nazovite na sekundu koga morate i idemo.” Ta jedna sekunda da pozoveš one koje voliš. Ta jedna sekunda u kojoj moraš izabrati koji broj ćeš okrenuti… Ta jedna sekunda nakon koje znaš da te čeka nešto najgore na svetu… Suze su potekle same od sebe jer je ta sekunda bila apsolutno preteška. Nazoveš i kažeš “Volim te…” pa čuješ suze i s druge strane slušalice. Šta drugo. Šta drugo reći.
Ostavljaš sve iza sebe i ideš u nepoznato. Sve te boli, svaki uzdisaj je najveća muka na svetu, srce lupa milion puta u sekundi, nikad takav strah nije osetilo, a i dalje jedino razmišlja o tome “Nazovite koga imate i krećemo.”
Sekunde kao godine
Prokleta bila ova bolest. Prokleto bilo ono što čini svim hrabrim ljudima koje poslednjih dana gledam oko sebe, pa i onima koji tako nesebično pokušavaju pomoći. Prokleto bilo sve što te natera da ležiš bespomoćno uz hiljadu pitanja po glavi i samo se pitaš hoće li oko zore biti lepi izlazak sunca, samo da još nešto predivno od života vidiš. Proklete bile sekunde koje traju kao godine i ta neizvesnost koja ti dokazuje šta je jedino važno u životu.
A onda kad misliš da više ne možeš, kad je stvarno najlakše odustati, kad je bol neizdrživa, a muka prejaka… pa dođe jedna medicinska sestra, usred noći, dočeka me budnu i kaže “Nisam ti stigla pre reći, ali mama zove stalno i rekla je samo da ti kažem da te voli”. O moj Bože, pa plačući sam dočekala ono svitanje.
I onda evo prođe devet dugih dana. Lakše se diše, ali ništa drugo baš i nije laše. I dalje mi je kiseonik najbolji prijatelj kog ne skidam nikad. I dalje zavisim od ljudi oko sebe za mrvicu vode jer ni to ne mogu sama… ali nadam se da ide na bolje.
Biće dobro. Nadam se
Jedno beskrajno hvala svima koji su bili uz mene, pisali uzaludne poruke na moj ugašeni telefon, sve ću ih pročitati i na njih odgovoriti, ali znajte da mi puno znače. Hvala mojima koji su bili u mislima uz mene svakog trenutka svakog dana, besomučno zvali sve informacije i izgnjavili celokupno Covid odjeljenje tu u bolnici (mislim da smo im već i dosadili…). Hvala mojim “volim te” pozivima i tome što su me držali u životu čak i kad sam bila skroz sama. Hvala svima…
I znam da sad to stvarno zvuči kao kliše, vama koji ovo čitate iz topline svojih domova…ali čuvajte se.
A ja idem polako dalje. Udisaj za udisajem, gutljaj vode jedan za drugim, trenutak po trenutak, s mislima o svim onim osmesima koje tek treba da podelim svetu…o svim onim fotografijama koje tek treba da stvorim…o svim onim divnim stvarima koje tek treba da proživim… i biće dobro. Nadam se.”
Izvor: Index.hr
Komentari (2)
Dok covijek ne dozivi, ne vjeruje. To je slucaj i kod Vas.
E pa sestro slatka, citala sam dok nisi napisala da si bila toliko lose da su dosli po tebe da te vode na respirator, a ti okreces broj da na sekundu kazes nekom da ga volis. Ma daj. Da ti je bilo toliko lose da te vode tamo, ne bi ti ni znala da su te stavili na respirator, kamoli uzimala telefon u ruke i zvala u suzama. Propaganda klasicna. I sto vas vise takvih ima, ljudi manje veruju. Kontraproduktivno.