Pevač Miroslav Ilić, koji obeležava pola veka uspešne muzičke karijere, razočaran je što ne vidi naslednike na muzičkoj sceni.
Legendarni interpretator narodne muzike u razgovoru za Objektiv kaže da je za svoj jubilej želeo da narodu podari neku novu pesmu, ali da u moru onih koje je preslušao nije pronašao nijednu adekvatnu, zbog čega se odlučio da da novu notu starim pesmama, te će jedna njegova i jedna pesma Predraga Živkovića Tozovca dobiti novo ruho.
Jeste li prvi put snimili nove-stare pesme?
– Obnovio sam dve pesme, što bi neki rekli, napravio sam rimejk. Do sada se nisam prevario. Mnogi ne znaju da sam pesmu „Polomiću čaše od kristala” snimio još 1979. godine i dugo je čučala negde u zapećku, pa mi je posle dvadesetak godina palo na pamet kako je to lepa pesma koju ljudi nisu čuli kako valja i ponovio je. Ovoga puta sam izabrao pesmu „Ti si zvezda mojih snova” Predraga Vukovića, a ponovio sam i jednu pesmu Tozovca, koji je inače bio moj uzor i koga sam izuzetno poštovao. On je za mene prvak. Dole možeš da slažeš sve, on je na vrhu po ukupnom učinku.
Da li je bilo teško snimiti Tozovčevu pesmu?
– Nije mi bilo teško, za njega me vezuju uspomene. Tozovac je zaslužan što je o nama narodnjacima razbijen jedan
stereotip. Na početku moje karijere stajali smo i pevali. Maltene su nam crtali putaču gde da stojimo i pevamo i tako je bilo dok Toza nije počeo malo šarmantnije i opuštenije da se ponaša na sceni.
Hoćete li snimati nove pesme pored ova dva rimejka?
– Po svemu sudeći, ne mogu to nikome više da obećam. Ot- kako sam pre nekoliko meseci pustio buvu da me interesuju nove pesme, preslušao sam ih oko 60. To nije bilo ništa novo! Ili sam to već čuo po sto puta, ili mi, po onome što sam do sada uradio i po mojim godinama, nije priličilo. Zato sam i odlučio da uradim dva rimejka.
Vidite li nekog naslednika među današnjim generacijama?
– Ne bih voleo da zvučim kao matoro nagvažđalo, ali mislim da je hiperprodukcija, koje smo svedoci već dugi niz
godina, učinila svoje. A pokušao sam sve da ne bude tako. Mi smo prva generacija, mislim na sebe i Mitra Mirića,
na pokojnog Šabana i Marinka, koja ne ostavlja iza sebe novu mladu generaciju koja će na nas da se nasloni, jer uvek je generacija koja je na zalasku ostavljala iza sebe neke nove pevače. Ovo je prvi put za ovih 50 godina koliko sam ja prisutan da toga nema.
Kako vas ljudi doživljavaju na ulici, na pijaci, u svakodnevnom životu?
– Samo magarac može da uvrti sebi u glavu da ga svi vole, tu sam lekciju davnih godina naučio. Vidim i mrk pogled
ponekad. Oči govore sve, bolje od reči. Ali mnogo je više onih koji me toplo pogledaju i raspoloženi su da pričaju o nekim običnim stvarima.
OVAJ I MNOGE DRUGE TEKSTOVE ČITAJTE U DANAŠNJEM OBJEKTIVU.
Piše: Aleksandar Dačić
BONUS VIDEO:
Komentari (0)